Bulevarom sibirskog bresta (Čardačka trilogija #3)

III

Započela sam novu priču. Ispisujem je laganim koracima kroz ulicu kojom svakodnevno prolazim zamišljena. Zavirujem u dvorišta i tuđe prozore, susrećem se sa radoznalim pogledima komšija koji me pozdravljaju klimanjem glave i mekim osmesima. Pitomo mi protiče vreme. Kvasim se njegovom lekovitošću. Koža mi diše podmlađena a ja, rasterećena od raspolućenosti koju sam ostavila za sobom, ponovo učim da se smejem. Možda delujem trapavo, ali ljudi koji zalutaju u moju knjižaru, vole da mi se vrate.

Veliki izlog u drvenom ramu više ne tuguje. Dve njegove polovine gledaju se zadovoljne preko staklenih vrata koja ih odvajaju. Jedna je odmereno ozbiljna, ukrašena odabranim knjigama za odrasle, a druga radosno raznobojna, nakrcana dečijim naslovima. Obe zavodljive u svojoj tišini na raskošnim starinskim policama. Retko ko da prođe a da ne zaustavi pogled na njima. Omiljena polica.

U početku su nas prolaznici stidljivo zaobilazili. Radoznalo zavirujući kroz očišćena stakla, začuđeno su izvijali obrve, a onda izmicali uplašeni da ih ne primetim. Štedeli su me svog prisustva kao da su osećali da mi je potrebno još malo vremena dok ne upoznam sve knjige i ne pripremim se za pravu dobrodošlicu.

A onda je zvonce nad vratima počelo da se meškolji. Najpre su ga razbudile najbliže komšije. Došli da mi požele dobar posao i da kupe tek nešto, onako radi reda, za srećan početak.

Ne znam da li im se dopala moja kafa ili meke fotelje kojim sam okružila jedan raskošni bidermajer sto, pronađen na tavanu u jednoj od Nebojšinih neustrašivih avantura. Tek, ustalili su da dolaze, golicajući moju usamljenost stidljivim zvonom koje ih je najavljivalo.

‒ Koja je nova knjiga stigla? A kakva je? Može li se prelistati?

Možda moj tata ipak nije bio u pravu kada je rekao da je knjižara finansijsko samoubistvo.

Tihi zvuk zvona šapnuo mi je da je neko ušao. Podigla sam pogled sa knjige koju sam čitala i ostala sleđena košuljom koju sam mrzela. Ta odvratna ženska boja na muškarcu bila je prejaka. Moj delete je zatajio.

Odmah sam je prepoznala, ali nisam smela naglas da izgovorim. Pravila sam se da je nema, misleći da će tako nestati. Ili bar da će je zasićenost odneti. Ili... ne sećam se više o čemu sam razmišljala. Znala sam samo da je ukrala moj svet.

Najpre sam mrzela nju, pa njega i na kraju sebe. U toj gorkoj mržnji trunila sam se iznutra, ćutanjem trovala rane, činila sebe sivom, teškom i ružnom.

Nisam se usuđivala da progovorim. Reč bi pretvorila moj strah u stvarnost, a ja još uvek nisam znala gde sam u njoj. Sve ono što sam bila ‒ bilo je u njemu. Izgubila sam sebe odavno, prateći njegov put. A onda, kada sam shvatila da tim putem hoda još jedna žena, postala sam sluđena.

Peglala sam košulje koje mu je ona birala. To nisu bile moje boje, prepoznala sam izdaju u onome što nije disalo mojim imenom. Vrišteća, raskošna i smela. Potpuno drugačija od mene.

Spakovala sam svoje stvari i napustila stranca koji je bio otac moga deteta. Ali onaj drugi, onaj iz sećanja, iz moje mladosti... taj mi nije dao da dišem. Od njega nisam mogla da umaknem niti da se spasim. Progonili su me njegovi osmesi, pesme koje smo zajedno slušali, putovanja sa kojih smo se umorni i gladni svega vraćali. On koji je bio moj najbolji prijatelj i ljubavnik, negde se izgubio.

Negde sam ga izgubila.

A zajedno sa njim i sebe.

Okrenuli smo leđa jedno drugome, ućutali se u danima koji su se godinama ponavljali.

I ja se nisam bunila. Nisam ni tražila više od toga. Izvesnost mi je bila dovoljna.

Ali njemu nije.

Pronašla ga je neka druga.

A ja sam i dalje izgubljena.

Umorna, razočarana i ...

‒ Knjiga za svaku devojčicu. Imate li je? ‒ dubok mek glas je uključio delete. Moja sećanja su nestala ostavljajući za sobom postiđenost koja me je prelila, kao da je i on mogao da ih vidi, onako razgolićene u mom bolu.

‒  A koliko ima godina? ‒ upitala sam, nervozno se osmehnuvši. Pobegla sam pogledom sa košulje koja me je gurnula u grotlo uspomena. Naslonila se na oči koje su me odsutno gledale.

‒  A zašto pitate? ‒ pogledao me je, neprijatno taknut mojom radoznalošću.

‒ Pa, zato što nije baš za svaku devojčicu. Za one od devet i starije.

̶    Onda je prava... Za deseti rođendan je – odgovori je tiho.

̶    Hoćete li da je umotam u ukrasni papir? ‒ ponudila sam pokušavši da se iskupim za svoju radoznalost.

‒ Ako vam nije teško, a i ne morate...

Slegnula sam ramenima. Nije mi bilo teško.

Umotati knjigu je lako. Teško je složiti postelju nakon besane noći koju si proveo u velikom bračnom krevetu. Sam, gledajući sa bolom onaj drugi jastuk na kome je trebalo da počiva glava onog za kojeg si verovao da ćeš sa njim ostariti.

U mraku tišine se vraćaju uspomene. Guši me miris prošlosti. Umorna od krivice koju je natovario na mene optuživši me da sam ja bila uzrok našeg nestanka. Kao da nije dovoljna bol izdaje, krvnik mi zabija nož još dublje u srce izričući presudu srama.

A ja se ni ne sećam ko sam bila pre njegovog ulaska u moj život. Možda lagana i osmehnuta devojka koja je sanjala bajku o ljubavi. Sve je sanjaju... dok ne dođu do onog kraja ‒ i živeli su srećno... A onda bajke nestane jer je nikad i nije bilo. Samo stvarnost, satkana od običnih dana koji se nižu u nedogled.

Prazne noći ‒ pustinja bez kraja. Želim samo da ćutim i krijem se u svojoj odbegloj tišini. Možda se konačno pronađem.