Bulevarom sibirskog bresta (Čardačka trilogija #3)

VIII

̶    Vas dvoje ćete sedeti između nas dvoje – rekao je Obrad deci kada smo stigli do reda gde su bila naša sedišta.

Naravno, tako sam i ja sedela između mojih roditelja, zaštićena sa obe strane kao da iz bioskopskog mraka vrebaju čudovišta, a tata i mama su tu da me brane.

̶    A mogu li ja pored teta-Senke?

Iznenadilo me je Sarino pitanje, a kada je njen otac seo i Nebojša smestio kraj njega, devojčica mi je tiho rekla:

̶    On uvek pojede svoje kokice, pa onda uzima moje. Od Neleta neće moći da se grebe.

̶    I Nebojša to isto radi meni – sagnuvši se ka njoj, šapnula sam – Zato sam i uzela ovo veliko pakovanje, iako mi se uopšte ne jedu. Muka mi je od palačinaka.

Svetla su se ugasila, a ja sam pogledala sina i muškarca koji je sedeo pored njega. Trebalo je da to bude otac, a ne komšija koji se naginje nad njegovo uho i nešto mu govori dok obojica jedu kokice. A onda im se i Sara priklonila. Šaputali su suviše tiho da bi ih čula i na trenutak sam osetila nelagodu zato što nisam deo toga. Okrenuvši se od njih, zagledala sam se u platno na kojem se prikazivao trejler nekog narednog filma. Još jedna kataklizma, kao da mi moja nije bila dovoljna. Vulkanska erupcija i poplavni talas preko nje. Samo da King Kong i Godzila zaurlaju u duetu i eto kompletnog ludila.

Dodir ruke na mojoj podlaktici prizvao me je iz katastrofe koju sam gledala, a onda sam začula Sarin tihi glas:

̶    Tata pita da li radite u sledeću subotu.

̶   Ne, slobodna sam. A zašto?

̶    Hoće da nas vodi u muzej da nam nešto pokaže – šapatom je uzvratila.

̶    U muzej?! – iznenađeno sam pogledala ka Obradu, a u sebi opsovala. Dođavola, zar taj čovek mora u svemu da me preduhitri? Planirala sam tu posetu tek kad minu vrućine i Nebojša pođe u školu. Zašto se nije setio bazena ili odlaska na neku glupu utakmicu? To je ono što muškarci vole, zar ne? Pogotovo ako su majstori... A ovaj drvodelja je živeo u ogromnoj kući, vozio X6 i izgledao kao negovan maneken koji još hoće da nas vodi u muzej!

Gledala sam ga nekoliko trenutaka potpuno smetena dok je on podignutih obrva čekao da mu odgovorim. I nisam znala šta da uradim, a onda se Nebojša nagnuo preko Sare:

̶    Mamaaa... Idemo, zar ne?

Njegove oči su se zapiljile u moje s nestrpljivim iščekivanjem, i nisam mogla ništa drugo nego da pristanem klimnuvši glavom. A onda je počeo film i čak ni to nije moglo da izbriše misao koja mi se motala po glavi: Sarin tata je ličio na majstora isto koliko i ja na sumo rvača!

̶    Nas dvoje moramo da razgovaramo – rekla sam Obradu dok smo izlazili iz bioskopske sale. Nebojša i Sara su išli ispred nas i oduševljeno prepričavali najuzbudljivije scene filma.

̶    Upravo sam to hteo da vam predložim – osmehnuo se bezbrižno, nateravši me da se osetim neprijatno zbog misli koje sam imala o njemu – A kad ste to mislili da uradimo?

̶    Čim se vratimo kući i decu pošaljemo na spavanje – izgovorila sam kao iz topa, svesna da neću ni trenuti ne budem li odmah raščistila to što me muči.

̶    Hm, pomalo nezgodno jer ja nemam mamu koja će da pripazi na Saru – primetio je podigavši obrve.

̶    Sara nije mala. Dok se istušira i opere zube, mi ćemo završiti.

̶    Možda vi mislite da nećemo dugo, ali ono o čemu sam ja hteo da razgovaramo zahteva malo više vremena.

̶    Pa kako ćemo onda?