Bulevarom sibirskog bresta (Čardačka trilogija #3)

X

I neizgovorene reči mogu da zabole, a ja sam se pola noći prevrtala u krevetu misleći da se do  jutra neću uspavati. Progonjena onim što je tata rekao, pokušavala sam da se setim kada sam ga to poslednji put videla sa čašicom rakije u ruci. Onog dana kada sam diplomirala oboje smo se napili, a moje venčanje mi je ostalo u magli. Miloš je bio sve što sam videla, i osim maminih suza dok su nas na put ispraćali, ničeg se više nisam sećala.

Ne, tata nikad nije pio sa Milošem niti ćaskao sa njim onako kako je sa Obradom. I nikad ružno o njemu nije rekao, a nije ni dobro. Ostavio me je u tišini i sopstvenom izboru da sama gazim po stazi koju sam odabrala. I uvek je to činio, za razliku od mame. Ovo je bilo drugi put da pred mene stavlja tako očigledan putokaz i to me je brinulo. Još jednom sam se pogledala u ogledalo tražeći da vidim šta ga je to nagnalo da ponovo prekrši svoje pravilo.

Podočnjaci i upali obrazi, usne bez osmeha i beživotna kosa. Šamar otrežnjenja, to je Obrad rekao da mi je potrebno, a ja sam želela samo zaborav.

̶    Dobar dan! Moje ime je Vanja, ja sam istoričar i biću vaš današnji vodič!... – osmehnuta i okrenuta deci, mlada crnokosa žena nam je poželela dobrodošlicu – Ali najpre da vam objasnim gde ste došli... Muzej je mesto gde se čuvaju, izlažu i proučavaju starine ili umetnički predmeti iz prošlosti... Sačuvati od zaborava, to je ono što mi ovde radimo...

I dok smo sve četvoro pratili ljupku i zanimljivu istoričarku, saznali smo da je zgrada u kojoj smo se nalazili podignuta davne 1893. godine, po stilu pripadala akademizmu – neorenesansi, a nekada je to bila Finansijska palata, šta god to značilo.

U dok su mi kroz mislio odjekivale Vanjine reči Sačuvati od zaborava, meni koja sam tako očajnički želela da mu sve prepustim, hodali smo kroz arheološko odeljenje, jedno od najbogatijih u Srbiji, a deca su se divila kostima mamuta, stepskog bizona i džinovskog jelena. Nakit praistorijskih ljudi, ostaci starčevačke i vinčanske kulture, vreme zakopano i izgubljeno u zemlji, a onda vaskrsnuto u ovoj divnoj zgradi. Pratila sam Vanjin prijatan glas, a odjeci moje prošlosti su me progonili. Sada je važno da ne gledaš unazad, na trenutak sam čula Obradove reči, a onda mi se sve zaljuljalo.

̶    Jesi li dobro? – njegov šapat me je prizvao, i tek tada sam osetila da me drži pod ruku. Zabrinut pogled sivih očiju i prsti na mojoj podlaktici.

̶    Previše prošlosti – prihvativši njegov oslonac, rekla sam tiho da deca ne čuju.

̶    Hajdemo onda gore da ti pokažem nešto što će ti se dopasti... Njih dvoje će kasnije kustos da dovede.

Prepuštena njegovom glasu i prstima, dozvolila sam da me vodi, a onda, dok smo se penjali uz raskošno, široko stepenište, odjednom priznala:

̶    Mrzim muške košulje... Osim ako su u beloj, crnoj i teget boji...

̶   I ja mrzim pozorište – tiho je uzvratio ne zastajući – I laži...

Ponekad se reči same oslobode, kao bujica navru i ne možeš da ih zaustaviš. Ne birajući mesto ni vreme, samo izviru u čežnji da ih neko čuje.

̶    Rekao si šest meseci – prepuštajući se njihovoj moći, uz uzdah sam ga podsetila – A ja još uvek ne mogu da se prikupim...

̶    Pronađi nešto što voliš da radiš... Nešto u čemu ćeš uživati, što će ti doneti mir... Kao meni nameštaj koji pravim...

̶    Čitanje... i ljudi koji vole knjige...

̶    Nisam siguran da je to nešto od čega ćeš moći da živiš ... Lepo je otvoriti knjižaru, ali...

̶    Znam, i tata me je upozorio... Moram da probam, pa kako bude...

̶    A ako ne bude?... Imaš li neku rezervnu varijantu?

Odmahnula sam glavom nespremna da se suočim sa još jednim neuspehom.

̶    Smislićemo nešto, ne brini...

Nije mi promakla množina koju je izgovorio, pa sam pitala:

̶    Ti i moj otac?... Ili nas dvoje?

̶    Ti i ja smo sklopili dogovor, a Velibor može da bude rezervni igrač...

̶    Zašto... zašto želiš da mi pomogneš?

̶     I tvoj otac je pomogao meni... A ja ne zaboravljam i ne ostajem dužan...

̶    A ja samo želim da zaboravim... – priznala sam ne gledajući ga, a onda odsutno upitala – Koliko je prošlo od kako je tvoja žena...?

̶   Četiri godine... A za to vreme sam napravio Sari krevet sa likovima vilenjaka i trpezarijski sto i stolice... Sad razmišljam o vitrini... Zato i dolazim ovde... Želim da i ti vidiš... Potrebna mi je ženska pomoć oko tih stvari...

Tek tada sam se okrenula oko sebe i shvatila gde se nalazimo. Mogao je da bude salon stilskog nameštaja, ili povratak u osamnaesti i devetnaesti vek. Lepota građanskog bidermajer stila, brojne i raskošne varijacije one vitrine koju je moja mama od svoje prabake nasledila i tako brižno i ponosno čuvala.

̶    Ovo je... nestvarno... Šta bih dala da imam ovakav sto i stolice...

̶    Ma ne gledaj sad sto i stolice, to sam već napravio... Nego vidi šta bi uz njih išlo najbolje... – nasmejavši se mom oduševljenju, Obrad me je podsetio.

̶    Onda je prvo trebalo da mi pokažeš to što već imaš – primetila sam podižući obrve – Kako ovako napamet da znam?

̶    Žena si, znaš bolje od mene... Koliko fioka, polica, sa staklom ili bez njega? Šta je najpraktičnije?

̶    A smem li ja ovo da slikam telefonom?

̶    Ja sam to već uradio. Ako hoćeš, mogu da ti pošaljem slike ... Ali sad mi je važnije da ovo vidiš uživo... Znaš, veličina, dubina, kakav utisak ostavlja u prostoru...

Smeškala sam se dok se njegov glas razlivao mojim umom, a onda sam ugledala naš odraz u zastakljenim vratima vitrine pred kojom smo stajali. On, za čitavu glavu viši od mene, u beloj polo majici drži ruke u džepovima, a ja u širokoj šarenoj haljinici, s rukama prekrštenim preko grudi. Oboje sa osmehom. I bilo mi je čudno jer to nije bio Miloš, a i ja sam bila neka druga, ni nalik onoj koju sam tog jutra u ogledalu gledala.

̶    Vidim da i vaša supruga uživa na ovom odeljenju isto koliko i vi – trgnula sam se kad me iznenadio glas koji nisam očekivala – A deca su vam predivna... Blizanci su, zar ne? Tako su pametni i radoznali... Uživala sam sa njima...

̶    A gde su oni? – ni ne trudeći se da je ispravi, Obrad se okrenuo ka Vanji.

̶    Ostali su na prirodnjačkom odeljenju s koleginicom koja je biolog. I ne verujem da će se brzo popeti – smeškajući se zadovoljno, istoričarka je odgovorila – Imaju bezbroj pitanja... Treba na sve to odgovoriti...