Bulevarom sibirskog bresta (Čardačka trilogija #3)

IV

̶    Sara je sa babom i dedom otišla na more – dok se spremao za spavanje, Nebojša mi je kao uzgred rekao.

̶   I ti ćeš uskoro... sa tatom – tiho sam dodala želeći da odmah iz svesti izbrišem poslednje reči.

̶    Čuvaćeš mi Badija? – okrenuo se ka meni uz pogled iščekivanja.

̶    Naravno, on je naša maza

Preseliti se ne znači pobeći od tuge. Kao verni pas prati tvoj trag, a onda se po noći sruči na tebe. Prevrćem se u krevetu pokušavajući da se odbranim, a lice mi gori i posteljina lepi uz butine. Mučnina me odvodi do kupatila i dok kvasim ruke, podižem pogled.

Nikada nisam nosila maske. Besramno razgolićenog lica sebi sam mučna slika u ogledalu. Vrtelo mi se u glavi od ništavila koje sam osećala. Trebalo je disati, ali šta, kad je otrov beznađa isparavao iz moga tela? Izgubljena u pustinji sopstvene duše, grcala sam u vrelom pesku uspomena. Sve se pretvorilo u laž, u nevidljive zidove osude koja je pretila strahom. Kako pobeći iz unutrašnjeg zatvora? Kako napraviti korak iz ludila kad te sopstvena senka pristiže i pretiče sa svakim udisajem nade koju pokušavaš razumom da zagrabiš, a ona ispari pre nego što stigne do tvojih pluća?

Zar je to ono što ostaje posle ljubavi?

I izdaje?...

I kraja?...

I zar može da se preživi?

Može li?...

Mora li?

Praznina u mojim grudima pretila je pucanjem.

Kad bih samo mogla da je iščupam i bacim daleko od sebe... Znam da bi za srcem kojeg se odričem ostao crni trag kajanja, ali kako preživeti njegovo raspadanje kad sve pršti vrelinom boli? Gotovo da sam mogla da vidim delove sebe rasute po zidovima, podu i plafonu tuđe kuće u kojoj sam se našla. Sve mi je bilo strano i preteće. Ničeg da me uteši i umiri kovitlanje koje me je bacalo na koplja samosažaljenja.

Želja da ispovraćam sopstvenu utrobu, da izbacim iz sebe sve što jesam, i još više da zaboravim ono što nisam, i što neću, i što ne smem...

„Nemoj, nemoj..." ‒ čujem kako Nebojša govori u snu.

Da li se to meni obraća?

Moj sin koji me gleda očima svoga oca, režući me napola svaki put kad podignem pogled ka njegovom licu.

Ne mogu da progutam pljuvačku. Grlo mi se steglo bolom i guši me. Crveni vrisak mi se penje do ušiju. Pritiskam rukom usne da mi slučajno ne izmakne. Kad bih ga pustila, smrkao bi zidove, posekao prozore, zatrovao Nemanjinu detinju dušu...

Držim ga u sebi drhteći u bolu koji ne posustaje.

Istrčavam iz kuće, po mraku bauljam do dna dvorišta, a onda padam na kolena. Opirem se dlanovima o zemlju i ridam bez suza.

Strah pred onim što dolazi, bol iza prošlog što se ruga porazom. Kao da sam zašla u ludilo, čujem u sebi glasove njegove, svoje, priču koja se sama ispisuje, a ja ne želim i ne mogu da je ponesem. I grcam pod teretom, gušim se krivicom koju namećem sebi. Trebalo je da znam, da osetim, da prepoznam... Laž za laž, naslage koje trunu, a pod njima istina jadna i otrovna, migolji se dok se probija na svetlost da me zaslepi i ogluvi za sutra. A onda priznam da sam ja ta koja je odabrala slepilo i pognula glavu ne želeći da vidi ono što se iz mraka valjalo.

I konačno tišina. Dišem bez hroptaja. Iznad mene mesec, pod rukama meka zemlja koja isparava mirisima. Mučnina popušta i tek tada postajem svesna tople pufne koja mi se ugnezdila između kolena.

̶    Badi, blesane – šapućem promuklim glasom dok ga uzimam i tromo ustajem – Nije trebalo ovakvu da me gledaš... I vidi kako smo prljavi... Idemo pod tuš, oboje...

Lekovitost tople vode. Obožavam ovaj mlaz koje me oslobađa prljavštine. A u meni još uvek miruje ono jezero suza i nikako da se izlije. Kad bih bar mogla da se zaplačem i iznutra se operem od tuge.

Savršeni spokoj moje mirne ulične luke. Ovde nema tutnjave trolejbusa koji razgoni pospano jutro. Samo se sunce prospe kroz prozor i pokrije me mekim jutarnjim sjajem. I to je dovoljno da se razbudim. Spavati bez snova je kazna. A ja ih već imam dovoljno.

̶    Mama! Mama! Poplava!

Dođavola, hoće li još nešto da me stigne? Iskočila sam iz kreveta i požurila iz sobe, a onda osetila da sam ugazila u hladnu vodu. Ispred vrata kupatila moj sin je stojao i razgoračenih očiju gledao kako preliva preko praga.

̶    Vodoskok iz zida! Eno tamo! – vikao je uplašen dok sam prolazila pored njega, a onda na trenutak zastala jer sam videla da je baš tako.

Zgrabim peškir da bih barem obmotala naprsli ventil i već sam mokra. Hladan mlaz me udara dok se okrećem prema detetu.

̶   Trči do komšije i kaži mu da nam je pukao ventil... Nemam nikakav alat i ne znam gde ovo da zavrnem... Požuri, molim te!

Dok sam drhtala u mokroj pidžami pokušavajući da obuzdam vodu koja izvire, morala sam da se narugam sebi - I kuća plače, a ja ne mogu.

I počela sam od muke da se smejem. Još jedan peškir sam pritisnula preko onog već natopljenog, a posle nekog vremena odahnula videvši da moj kućni izvor sahne.

̶    Mokro jutro!

Dubok glas me je prenuo, a kad sam se okrenula, ugledala sam nepoznatog muškarca kako se osmehuje.

̶    Baš i nije moralo da bude – šmrcnula sam iznenađena prisustvom stranca.

̶    Dešava se, pogotovo u starim kućama... – i dalje se smeškao kao da je zabavljen mojom nezgodom – Možete da pustite te peškire. Zavrnuo sam glavni ventil... Sad idem... po usisivač... da pokupimo svu ovu vodu sa poda... A vi se presvucite dok se niste prehladili

Tek kad se okrenuo i izašao, spustila sam pogled niz svoju namočenu pidžamu. Obrazi su mi buknuli stidom kad sam shvatila da se tanka pamučna tkanina prilepila uz svaku moju izbočinu.

̶    Nebojša?! Ko je taj čovek? – prekrivši rukama svoje opcrtane grudi, razdraženo sam upitala sina – Rekla sam ti da pozoveš deda-Stevu!

̶    Rekla si komšiju – tiho je odvratio zbunjen mojom ljutnjom – A to je Sarin tata i on je majstor. Ima svoju radionicu i puno alata. I brži je od deda-Steve.

̶    Ali ja njega ne poznajem... – prekorela sam šljapkajući po vodi dok sam išla ka spavaćoj sobi – Nikad ga ranije nisam videla i prilično je neprijatno...

̶    Ali ja ga poznajem... – odgovorio je povređeno – A ti si mi rekla da ćemo u novom gradu upoznati nove prijatelje, je li tako?

I tada sam se trgnula prepoznavši nesigurnost u njegovom pogledu. I prvi put sam pomislila da to nisu Miloševe, već moje oči.

̶    U pravu si, izvini... – naterala sam svoje usne da se osmehnu – Mora da me je ova poplava sludela... Hajde da se presvučemo pre nego što se Sarin tata vrati...