Bulevarom sibirskog bresta (Čardačka trilogija #3)

VI

Premorene avgustovske vrućine. Beton žudi da ga kiša opere i rashladi, a vazduh se leluja nad njim i seče mi nozdrve dok ga udišem. Pomućena od letnje žege, već danima živim samo na kafi i vodi. Smalaksala i kao polupijana, čekam da se sunce umori, a tek me noć otrezni dok stojim bosa u bašti i zalivam... Ne znam ni sama šta: sebe, voćke ili onu ožutelu travu koja se skvrčila, pa šušti pod Badijevim šapama.

A pod mojim tabanima tišina. Pažljivo koračam da u letnjoj tmini ne probudim sećanja. BIatnjavih stopala i kože nadražene ubodima komaraca, podignem crevo ka nebu i žmurim dok mi voda kvasi kosu. Curi niz lice i natapa ono nešto odeće što imam na sebi. Kao da mi išta treba u ovom samotnom mraku gde me niko ne vidi. Mesec nada mnom, oko nogu razigrano štene, a u kući me čeka veliki bračni krevet. Zidovi koji pamte tuđe životne priče, a ja još uvek stranac između njih i ko zna da li će se to ikada promeniti...

‒ Zašto to radiš sebi? ‒ pitala me je mama kada sam krenula na posao.

Dan mi se pitomo spustio na ramena grejući me avgustovskim suncem. Sakrila sam se iza naočara s namerom da promaknem kraj nje. Ali ona je bila neumoljiva.

‒ Šta to? ‒ okrenula sam se znajući da ću se kajati zbog toga.

Stajala je ispred mene u laganoj letnjoj haljini modernih boja. Još uvek je uspevala da se izbori sa onih nekoliko kilograma viška koji su je oduvek pratili. I dalje je bila neobično lepa, mačkastih zelenih očiju koje je volela da našminka tako da bi joj i Kleopatra pozavidela. Negovane kose koju je redovno šatirala da bi prikrila sede. U diskretnom oblaku mirisa koji se širio oko nje.

‒ Svađaš se sa ogledalom ‒ optužila me je.

‒ Nije mi stalo ‒ slegnula sam ramenima bez snage da dalje govorim.

Doktorica u penziji bila je spremna da mi dâ dijagnozu koju nisam želela da čujem.

‒ Ti si mlada žena. Život je pred tobom. Kako misliš da se udaš ako tako izgledaš?

‒ Ne mislim da se ponovo udam. Videla sam da mi to ne ide od ruke ‒ progunđala sam i krenula ka kapiji.

‒ Pa dobro, ne moraš da se odmah udaš... ‒ pošla je za mnom kljujući mi u teme ‒ Ali mogla bi da upoznaš nekoga...

‒ Ne želim da upoznam nekoga; ne želim nikoga ‒ presekla sam je izgubivši strpljenje. Pustila sam je u svoj mir, a ona mi ga ruši. Odakle joj pravo na to?

Mama se nasmejala. Sitne bore skolile su joj usne, a ona je i dalje bila lepa.

‒ Ne luduj! On je samo jedna greška, nije vredan toga. A ti si moja ćerka, ne zaboravi to... Idi sad... Neca i ja ćemo ti svratiti kad se budemo vraćali iz grada. Kupićemo ti nešto lepo...

Kupićemo ti nešto lepo govorila je samo onda kada je bila izuzetno zadovoljna nečim što bih uradila. Odrastala sam radujući se tim njenim rečima. I sad su me osmehnule. „Čime sam to zaslužila?" ‒ začudila sam se.

̶   Mama! Čekaj!

Nebojšin glas me je naterao da se upitam zašto me uporno zadržava kad god izlazim iz dvorišta. Kao da je moj odlazak na posao bio okidač da bi se setio nečeg neodložno važnog zbog čega bi me zaustavio ispred kapije.

̶   Brzo mi reci šta imaš da ne bih zakasnila – pogledavši njegovo preplanulo lice, zastala sam da ga sačekam.

̶   Čika Bred će doći danas u knjižaru da te nešto pita – doviknuo je prilazeći mi.

̶   Ko?! – promašila sam kvaku pomislivši da nisam dobro čula.

̶   Čika Bred! Sarin tata – Nebojša je stao ispred mene gledajući me s iščekivanjem.