Kad ljubav izda 📖 (izdata, februar 2021.)

VII

Aleksandar je sedeo u kancelariji očekujući Markov dolazak. Pio je već drugu kafu i razmišljao o Lori, od sinoć mu je zaokupila svaku misao. Čvrsto je rešio da razotkrije misteriju kojom je bila obavijena jer njeno ponašanje nije bilo uobičajeno i za to je morao postojati razlog.

Tok misli mu je prekinuo Markov ulazak u kancelariju. - Dobro jutro! Gori li nešto? - upitao je sedajući u fotelju prekoputa Aleksandrovog stola. Imali su dobar odnos i smeo se našaliti, aludirajući na Aleksandrovo nestrpljenje da se što pre pojavi u njegovoj kancelariji.

- Još ne! - odgovorio mu je protrljavši bradu. - Tinja... i preti da se razbukta!

- Stojim Vam na raspolaganju!

- Lora Evans! Želim da mi u najkraćem mogućem roku saznaš sve o njoj! - rekao je Aleksandar ozbiljnim tonom.

- Smem li da pitam zašto je toliko bitna dotična dama? - upitao je Mark obazrivo.

- Ne smeš! Samo uradi to što sam ti rekao. I to ti je danas jedini zadatak, izveštaj očekujem do kraja radnog vremena.

***

Ako je Aleksandar razmišljo o Lori i ona je o njemu. Prolazila je više puta kroz sve ono što se desilo prethodne večeri.

Sinoć se kući vratila taksijem, ne želeći da je on vrati svojim autom. Čim je ušla u stan, prvo što je uradila bilo je da ode u spavaći sobu i onaj roze peškir ubaci u mašinu za pranje veša. Papirić iz kolačića sreće bacila je u kantu za smeće. Nije mogla da se izbori sa onim što je nosila u sebi i tako je bilo najlakše, pobrisati sve tragove i nastaviti onako kako je mogla da živi i radi.

- Svi su isti i ne treba mi nijedan nikada više u životu! - rekla je naglas odlazeći pod tuš.

Kažu - dan je pametniji od noći, a da u tome ima istine uverila se i Lora narednog jutra. Opet je sanjala Aleksandra, opet joj je dolazio u san, i... nije bio košmar, nije se probudila, već naprotiv... podsvesno se trudila da ga što duže zadrži u svom snu.

- Dođavola, dođavola... - mrmljala je vadeći iz kante za smeće onaj papirić sa porukom.

Pogledaj okolo, sreća pokušava da te uhvati.

Gledala je u papirić i preispitivala sebe po stoti put, nije joj se dopadalo to kako se osećala, ali je postala svesna svog ishitrenog poteza. S tim osećajem zbunjenosti, podvojenosti, nesigurnosti i onim ni sama ne znaš šta hoćeš otišla je i na posao, ponevši sa sobom papirić iz kolačića sreće.

***

- Lora, čekaju te studenti! - opomenula je Vanja otvarajući vrata zajedničke kancelarije.

- Dolazim! - uzdahnula je odlažući u fioku papirić iz kolačića sreće, i u kancelariji je zurela u njega i pokušavala da dokuči nedokučivo.

Jednim pogledom na Lorino smrknuto lice Vanja je znala u kakvom je raspoloženju i da je nešto muči. Ušla je u kancelariju i zatvorila vrata.

- Šta je bilo, srećice? - upitala je tiho, prilazeći joj.

- Ništa! - odgovorila je izbegavajući da je pogleda.

- Znaš da se neću zadovoljiti tim odgovorom! Pričaj!

- Vanja, čekaju me studenti!

- Neka čekaju, ionako ovo radiš besplatno! - odbrusila je Vanja, sprečavajući je da prođe mimo nje. - Nećeš izaći odavde dok mi ne kažeš zašto si u takvom raspoloženju, a budeš li mi pomenula onog skota, nalupaću te!

- O, Vanja... - nije mogla a da se ne nasmeje. - Koja li je luđa od nas dve?!

- Ja luda nisam! A bogami, rešićeš se i ti tog tvog ludila! Ili pričaj ili ti danas zakazujem pregled u ludari i lično te odvlačim tamo da jednom zauvek raskrstiš sa tim!