Kad ljubav izda 📖 (izdata, februar 2021.)

XII

      Lora se lenjo protegla i, još zatvorenih očiju, konstatovala da je ne boli glava što je uglavnom bio slučaj svakog jutra u poslednje vreme. Promeškoljila se i potražila svoj jastučić, ali umesto njega napipala je toplu kožu. U isto vreme osetila je i topao dah na svom licu. A... onda kao grom iz vedra neba - setila se prošle noći. Automatski je otvorila oči i prvo što je videla bio je par divnih smeđih očiju koje su je toplo gledale. Toplota je izbijala iz one njihove zlatne boje i širila crni krug kojim su bili oivičeni irisi, proširene zenice delovale su toplo i meko, pitomo i nežno.

- Dobro jutro, lepotice!

- Dobro jutro! - prošaputala je, povlačeći prekrivač preko grudi.

Lora i Aleksandar bili su u istom krevetu, u njegovom krevetu, tik jedno do drugoga, ali tela im se nisu dodirivala ni u jednoj tački. Aleksandar je do duboko u noć presedeo u fotelji, razmišljajući o svemu što mu se dogodilo sa Lorom, i tek nakon nekih donetih odluka legao pored nje. Odlučio je da je više ne pritiska, da se ponaša strpljivo i da joj dâ potpunu slobodu kako bi oslobodila sebe, prvo bilo kakve sumnje, a zatim i svega toga od čega je strahovala. Samo jednu stvar nije želeo prepustiti slučaju, a to je njena zaštita. Mučilo ga pitanje kolika je bila opsednutost njome njenog bivšeg muža i da li je prati. Setivši se da nigde nema otvoren zdravstveni karton, bilo mu je jasno da se plaši da bi on mogao da je pronađe. Jedina osoba koja je o Lori znala sve bila je Vanja, zato je prelistao Lorin telefonski imenik i zapisao Vanjin broj, moraće da razgovara sa njom.

- Dobro si spavala? - upitao je, osmehnuvši se.

- Jesam. Nemam onaj osećaj kao da me je pregazio voz - uzvratila mu je osmeh. - Hvala!

Aleksandar je ispružio ruku i pomilovao je po obrazu. - A ja imam...baš takav! I to ne jedan, nego više njih!

Lora se lagano uspravila u polusedeći položaj. Pogledom je tražila svoju garderobu. Bilo joj je neprijatno. - Izvini, dovela sam te u nezgodan položaj. Nemaš nikakvu obavezu prema meni.

I Aleksandar se uspravio. Počešao je rukom jednodnevnu bradu. - Srce, već sam ti rekao da neću odustati od svoje namere! O, Isuse... - pogledao je u plafon i počeo glasno da se smeje.

- Šta je toliko smešno? - upitala je začuđeno.

- Ti i ja! - odgovorio je okrenuvši glavu prema njoj. - Vidi nas! Dva prilično zgodna tela skoro naga, jedno pored drugoga u krevetu, a bojimo se dodirnuti jedno drugo! Niko mi ne bi verovao! Ha, ha, ha... - nastavio je da se smeje.

Aleksandrov vedar smeh ispunio je celu prostoriju, činilo joj se da ništa prijatnije nije čula u svome životu. Za trenutak je bila zbunjena, a zatim se i ona nasmejala. Zamislila je sliku i tekst na internet portalu... Ponovo se nasmejala, lice joj je zasijalo, a oči zaiskrile. - Uništila sam ti reputaciju zavodnika! Ni meni niko ne bi poverovao da sam sa tobom u krevetu!

- Moraćeš da se iskupiš za ove muke - rekao je nežno, naginjući se prema njoj.

Spustio je lagan poljubac na njeno golišavo rame i podigao glavu. Osećala je njegov dah na vratu i licu. Pogledala ga je i u njegovim očima pročitala šta očekuje, ali i da on neće biti inicijator ovog puta. Spustila je pogled na njegove pune usne i odmah osetila onaj slatki nemir što joj je vezivao želudac u čvor. Podigla je ruku i stavila na njegov obraz... Odavno njena ruka nije počivala na nečijem obrazu. Pomazila ga je i taj dodir joj je pričinio ogromno zadovoljstvo. Ponovo ga pogledala u oči, a onda, svesno, ponovo pogledom sišla do njegovih usana. Poželela je da ih dodirne i da to jutro započne probajući njihov ukus. Pomerila je glavu i spustila svoje usne na njegove. Punih deset godina ona nije poželela nikoga da poljubi, čak ni u obraz.