Kad ljubav izda 📖 (izdata, februar 2021.)

VIII

    Sledećeg dana, od jutra do mraka, Lora se osećala kao u transu. Tog dana nije samo izgledala, već i hodala kao zombi iako je Aleksandar prethodne večeri, donekle, smirio njene strahove i sumnjičavost. Nakon onog poljupca koji mu je uzvratila i kada se usudila ispružiti ruke i zagrliti ga, ostatak večeri su proveli u razgovoru, najnormalnije, onako kao dva stara prijatelja, bez ikakve tenzije i skrivanja. Istina, on je više govorio, a ona više slušala. Ispričao joj je kako su se upoznali njegovi roditelji, jednog januara na karnevalu u Rio de Žaneiru, i da je on bio plod njihovog prvog pogleda i prvog dodira. Pričao joj je o Brazilu, o svojim studijama, o svom poslu. Uz svaku priču imao je duhovite upadice, i na tuđ i na svoj račun, i to ju je opustilo u potpunosti. Uživala je u njegovom glasu, nesvesna njegove lukave namere - pričanjem o sebi, navodio ju je da mu ispriča delove svog života. Delimično je i uspeo u tome.

Rekla mu je gde radi i šta radi, koliko voli genetiku i šta je sadržaj onih papira koje je nedavno tresnula na sto u njegovoj kancelariji. Aleksandar je pažljivo slušao, apsolutno svestan činjenice da ona iznosi detalje samo o svom životu u Sinsinatiju. Nikako nije pominjala roditelje niti otkrila ijedan detalj vezan za detinjstvo, vezan za život u Čarlstonu, niti u Filadelfiji. Više nije imao nikakve sumnje da ona nešto skriva i da to nešto nije nimalo prijatno. Imao je hiljadu pitanja, ali nijedno nije postavio ne želeći da poruši već stečeni odnos sa njom.

***

Padalo je veče nad Sinsinatijem, prva gradska svetla bljeskala su nad vodama Ohaja, Lora se vraćala iz šetnje okupirana mislima o Aleksandru. To što se dešavalo između njih ugrejalo ju je iznutra, ali nije kravilo led kojim je bilo okovano njeno srce. Istina, na trenutke se osećala posebno, nisu joj bili mrski njegovi dodiri, ali pitala se šta će biti kada posegne za više ili kada shvati da mu ona to više ne može dati. U njoj je postajala želja, samo je trebalo pronaći način da želja pobedi strah. Na strah koji je već osećala nakalemio se još jedan, strah od Aleksandrovog razočaranja kada shvati kako stoje stvari. Sa tim mislima i novim nemirom pela se stepanicama prema svom stanu. Ispred vrata je čekao momak koji je na majici imao natpis Kurirska služba Hotela In.

- Gospođica Lora Evans? - upitao je, ugledaviši je.

- Da! Izvolite?

- Ovo je za Vas! - pružio joj je malu četvrtastu kutiju sa velikom ukrasnom mašnom na vrhu. - Šalje gospodin Aleksandar Lester.

Uzela je kutiju i zahvalila se, a potom brzo otključala vrata goreći od želje da vidi šta je unutra. Nije imala strpljenja da odvezuje mašnu, potrgala ju je i podigla poklopac, ispod njega bila je nova kutija na čijem vrhu je stajao papirić sa porukom: Znam da se sada smešiš, žao mi je što to ne mogu da vidim!

Lora se nasmejala i otvorila sledeću kutiju. Unutra je, ponovo, bila još jedna manja sa porukom na vrhu: I dalje želim da vidim tvoj osmeh... Usreći me!

Poskočilo joj je srce u grudima. Na tren je zatvorila oči. U tami, ispod kapaka, zasvetlele su njegove oči, jedina svetlost koja je prodrla u njenu dušu. Podigla je poklopac na kutijici i ugledala elektronsku karticu sa naznakom broja Aleksandrovog apartmana u Hotelu In. Ispod nje je bio presavijen papir, verovatno, sa novom porukom. Zadrhtala je otvarajući ga: Znam da si me već odbila! Moj broj je 020...75, ako slučajno poželiš da me čuješ!

Lora je duboko uzdahnula, pokušavajući da obuzda lupanje srca i podrhtavanje ruku. Desilo se tačno ono što je naslućivala i o čemu je razmišljala ceo dan. Uputio joj je otvoren poziv, nije trebalo imati veliku pamet da bi se shvatilo šta pod njim podrazumeva. Naravno, neće otići! Nije da nije želela, u dubini duše tinjala je ta želja, želela je da ponovo oseti njegove usne, njegove ruke, njegov miris i onaj elektricitet koji je kolao njenim venama svakog puta u njegovoj blizini, ali... Kako pobediti sebe i taj odvratni nagon za povraćanjem pri samoj pomisli da bude intimna sa nekim, pa makar to bio i Aleksandar?!