𝐎𝐯𝐝𝐣𝐞 𝐬𝐭𝐚𝐧𝐮𝐣𝐞 𝐦𝐫𝐳̌𝐧𝐣𝐚 | završena ✔

🥀Poglavlje 23⚘

Ko bi mogao i da zamisli da su sluge veoma pametna i kreativna bića spremna na sve da pomogne svojim gospodarima. Da su neke drugačije okolnosti, Avery bi ih hvalila na sav glas i pri tome bi im povisila platu. Ali kako se sve pita Helmera i dok on nije ovdje, zasluge će sluge ipak pričekati malo kasnije. Dok su izlazili iz podruma Johann je uzeo staklenu flašicu koja je u sebi imala crvenkastu tečnost. Mary mu je dodala pamučnu savletu, a konopce je prebacila preko ramena. Avery je molila sve Bogove i kada je izgovorila sve moguće molitve koje je znala, koje ju je njena pokojna majka naučila bilo je vrijeme za plan.

U salonu dvoje ljubavnika je i dalje spavalo, te su sluge kao i Avery mogli da odahnu. Lagano, da ih niko ne čuje Johann i Mary su natopili pamučne savlete crvenkastom tečnošću i čvrsto pritisnule na nos i usne grofici Kerolajn i osobi koja je podsjećala strahovito na Helmera. Avery nije bilo potrebno da joj se dva puta ponavlja nego je uzela konopac i obamotala oko njihovih usnulih tijela. Čvrsto im je zavezala zlogobe ruke, koljena i stopala.
Johann im je objasnio da se u staklenoj flašici nalazi veoma opojna tečnost koja se koristi prilikom spavanja i da će ljubavnici zapravo biti nekoliko sati u čvrstom snu. Avery se nije mogla suzdržati pa se vratila do njih, a bujica riječi kao da je potekla iz nje.

’’Ne znam kako, ni na koji način imaš lice mog muža Helmera ali ti nisi on, i nikada nećeš biti. Trebalo mi je vrijeme da to shvatim, ali prvo te miris odao. Moj muž ne miriše kao ti, koliko god da se nas dvoje svađamo ili se ne slažemo oko nečeg on nikada ne bi mogao da izazove požar u svojoj šumi.’’
Pažljivo je posmatrala prvo Kerolajn a potom lažljivca koji je do nje spavao. ’’Ni ti nisi puno bolja. Mene bi bilo sramota da od rođenja imam titulu grofice a da se ponašam i imam manire kao ti. U visokom Društvu si uvijek glumila zavodnicu, najljepšu ženu koja je očarala bezbroj plemića i uglednih muškaraca a nisi mogla da prihvatiš da je neko poput Helmera izabrao mene, djevojku sa sela koja ne zna ni da čita a ni da piše. Vjerovatno te to boli.’’ Uprkos muci, Avery se morala nasmijati.

Ali onda se nešto počelo dešavati što je sve iznenadilo. Koža na licu muškarca se mijenjala. Gubila se svaka sličnost sa Helmerom a lice je postalo poput Džeralda.

’’Nije moguće.’’ Blago zaprepaštena, Avery se pomaknula za korak. Pred njom je ležao on, lice čovjeka koji ju je uništio na sve moguće načine, koji je izazvao skandal na vjenčanju, koji ju je onako gnusno bacio na krevet sa Fordaysom i poželio da joj radi odvratne stvari. Sada je sve imalo smisla. Džerald i Kerolajn su se udružili, a njima je mogao pomoći samo jedna osoba odnosno duh. Agnus.

Osjetila je malo olakšanje, makar je pred sobom imala dokaz da njen muž nije zapalio njeno voljeno cvijeće. Ali ako on nije došao u dvorac bilo je pravo pitanje šta se sa njim dešava. Još ga je ostavila samog u luci Tadvej, do sada bi trebao da dođe na imanje Devil. Ne, ne smije dopustiti da joj misli idu tim putem. Njeno srce bi joj reklo da nešto nije u redu sa njenim voljenim. Gospode, nije mu čak ni rekla da ga voli. A voljela ga je sa takvom snagom koja se mogla mjeriti udarcima mora od stijene. Voljela je i njenog dobrog Mela, a sada su njih dvojica postali jedno. Samo da joj nije lagao u vezi toga, samo da je pronašao priliku i pravo vrijeme da joj kaže ona bi ga shvatila. A ovako, dok bi ona sama spavala u bračnom krevetu pomišljala je razne scene, kako je on vara ili negdje pije i provodi se.
Bila je toliko ljuta na njega što ju je lagao i tako joj svega kada ga vidi prvo što će da uradi je da ga snažno udari da će sve zvijezde na nebu da izbroji.

Kočija sa šerifom se približavala imanju Devil, a sa njim ga je u stopu pratio Johann. I sam sluga je znao da je najpametnije da se u ovakvim situacijama postupi na samo jedan mogući način, a to je da se obavjeste vlasti. Šerif Danijel Jack bio je čovjek u kasnim četrdesetim, radio je na mnogo važnim i opasnim zadacima u mladosti, a sada kada se već približava pedesetim godinama svog života odlučio je da zatraži stalni premještaj u svom rodnom mjestu Tadveju. Sam Johann je na sebe preuzeo svu odgovornost i do detalja ispričao šerifu šta se danas dogodilo na imanju Tadvej.