Trauma

II

Sedim u ćošku svoje sobe dok se gusim u sopstvenim suzama. Obgrlila sam kolena drhtavim rukama, dok mi obraz pulsira, ledja peku, a grudi stežu od jecaja.

Čujem majčine korake, a onda i kako ulazi u sobu.

Baca crnu haljinu ispred mene i ne gledajući me u lice - Obuci ovo oni još malo dolaze.

Gledam je i ne verujem da me rodjena majka gleda sa ovakvim gadjenjem.

-Razočarana sam tobom - rekla je tiho.

-Molim? Ti razočarana?! Pa kakva si ti to majka pogledaj me, pogledaj mi lice, ruke, ledja...  pogledaj - rekla sam ispuštajući jecaj.

- Sama si kriva za to. Zar nisi mogla da izdržiš, vidi kako si nas osramotila! Šta ti misliš da će otac da ti nadje muža, pa da igraš kako želiš?! - Izgovara a ja ne verujem.

Polako ustajem pridržavajući se za zid, zato što mi se noge tresu.

- Vi ste mi našli i prvog pa pogledaj, pogledaj na šta ličim. Zar moram da te podsetim da je on mene vratio. A vi mi opet tražite novog!

- I kao buduća žena jednog mafijaša trebala si da naučiš da držiš jezik za zubima i da trpiš! - rekla je ljuto - Milsila sam da sam te bolje naučila.

- Šta si me naučila? Da sedim u sobi i opijam se kao da se ništa ne dešava? - u trenutku mi se zamaglilo. Udarila me je, prvi put me je udarila.

-Naučićeš da se ponašaš samo što ovaj neće da trpi tvoja sranja. Postaćeš njegova žena ukoliko za dva dana. Našminkaj se ne mora da te vidi ovakvu pre nego što te oženi. - Izašla je iz sobe, a ja sam stajala u šoku.

Nakon dva dana već su mi našli drugog muža. Ovaj će verovatno biti još gori.

Polako se savijam i podižem crnu kratku haljinu sa malim otvorom na grudima.
Oblači se a zatim temeljno šminkam. Trebalo mi je vremena s' obzirom da su suze stalno nadolazile.

I nakon 2 sata spremna sam, možda sam pre dva dana mislila da sam se spasila, a u stvari ja tek umirem.

***
Oblačim odelo još uvek se pitam da li je ovo dobra ideja. Oženiću ćerku malog mafijaša zato što ne može da vrati dug. Da ga ne bi ubio i preuzeo sve što je do sad uradio, on će mi prodati ćerku jedinicu. Ne znam koliko je to pametno.

Na šta su ti ljudi spremni, ako mi je bez razmišljanja ponudio brak sa njegovom ćerkom.

U tom trenutku ulazi Strahinja, moj najbolji drug i moj brat.

Strahinja i ja možda nismo braća po krvi, ali smo jedan drugom jedino što od porodice imamo.

Njegov otac je radio za mog, majka mu je preminula od raka dok je još bi mali. Kada smo imali  osamnaest godina naši očevi su poginuli u okršaju sa članovima druge mafije, tada veće nego naše.

Majka mi je ubrzo umrla od tuge, mnogo je volela mog oca. Uvek se brinula o njemu kada bi došao povredjen kući, znala je da ću jednog dana i ja takav dolaziti i to joj nije bilo pravo.

Nadao sam se da ću jednog dana imati brak kao njihov u stvari ništa drugo ne bih prihvatio, ali želje su jedno a mogućnosti drugo. Meni treba žena koja će mi roditi naslednike a ja nemam vremena da se zaljubljujem.

- Opa, mladoženja već si spreman. - Rekao mi je sa kezom od uva do uva.

- Zaobidji me Strahinja, bar večeras. - Nemam vremena za njegove glupe šale.

- Ajde Kosta opusti se, nemaš valjda tremu.

- Nemam tremu, budalo! Samo, kakvi su to ljudi kad su mi dali ćerku bez razmišljanja.

- To su ti ljudi kojima je položaj najbitniji, stvarno misliš da ih je briga. Sad kad im ti postaneš zet dobiće na imenu. - Rekao je i u pravu je.

- U pravu si.

- Zar te ne brine više kako devojka izgleda, da li je možda grbava ili rošavog lica Ili..

- Zato večeras i idemo da ih upoznamo, ako mi se devojka ne svidi ne samo fizički nego po svemu. Otkazujemo dogovor, jedino što neću da uradim je da joj ubijem oca, ali ću im uzeti sve ostalo, neka to smatra kao nagodbom zato što sam prekršio dogovor.

- Imaš ti mozga. - Rekao je zamišljeno.

- Ajde spremaj se trebamo da krenemo neću da trošim vreme, što pre završimo sa ovim to bolje. - Kažem mu, dok se u sebi molim da ću naći dovoljno veliku manu da je ne oženim.