Trauma

VIII

- Anika?

-Nemoj, molim te nemoj....molim te. - Glas mi puca, ne mogu da se pomerim, sve me boli.

Zašto?

Čučnuo je pored mene. - Ej neću ti ništa obećavam. Hoću samo da te odnesem u sobu. Molim te.

To su reči koje u životu nisam čula.

***

Gledam je i u grudima mi se steže. Kako je mogao da digne ruku na nju, skoro je ubio.

Stavim ruku na njena ledja, a ona se skloni kao opečena. Ispusti jauk. Pretpostavljam da i tu ima nečeg.

- Odneću te u sobu. Biće ti bolje. - Uveravam i nju i sebe. Pogledala me je i kunem se da sam se zaledio. Hteo sam da umrem. Da sam barem znao.

Polako se ispravila, a onda sam joj stavio ruke oko mog vrata i podigao je. Stegla me je, i briznula u plač.

Okrećem se ka Strahinji. - Želim da središ da mu posao polako nestaje. - Bes govori iz mene. - Marko pošalji teta Danu gore za 5 minuta.

- U redu.

- U redu.

Svako je otišao svojim putem. A ja sam krenuo da je odvedem u našu sobu. Kosa joj je raščupana, lice urnisano i crveno. Mršti se kada pomerim ruku ka rebrima.

- Boli li te? - Pitam je polako.

Samo je klimnula glavom. Nema snage da govori. Boji se. Boji se mene, njenog oca i verovatno svake muške osobe.

Šta su joj uradili?

Otvaram vrata sobe i spuštam je na krevet. Ona obgrli svoje ruke i trese se. Zagledana je u jednu tačku dok joj suze samo klize niz obraze.

Ulazim u kupatilo koje je odmah pored  kreveta kvasim peškir i stavljam mlaku vodu u posudu.

Dolazim do nje i kleknem ispred. Peškirom hoću da predjem preko lica ali se ona trgne.

- Ej pogledaj me. Neću da te povredim, obećavam ti. Samo želim da ti obrišem lice. U redu? - klimnula je polako glavom i dalje ne sigurna.

- Sve će biti u redu. Obećavam.

***

Njegove reči. Tako su tople, zvuče tako iskreno, tako lepo. Želim da mu poverujem ali ne mogu. Ne znam kakav je. Ali on se upravo brine za mene?

A onda vidim i kada mu se oči rašire, a ruka ukoči. Skinuo je šminku. Šminku koja je prekrivala sinoćne udarce mog oca. Nastavio je nežno prelazeći peškirom preko mog lica. Kunem se da me nije bolelo verovatno bih zaspala. Koliko su samo njegovi dodiri nežni. Da li će uvek biti takav?

A onda opet pogled od malo pre kad je mokrim peškirom otkrio modrice na mom vratu.

- One su od juče. - Kažem, a ni sama ne znam zašto.

Pogled mu je besan. Da li sam rekla nešto?

- Juče te je isto tukao? - Kaže pokušavajući da bude miran.

Klimam glavom, dok on poslednji put prelazi peškirom  po mom vratu.

Stavlja sa strane i ustaje. Polazi da mi skine haljinu i ja se prestravim obgrlim se rukama i molim Boga da neće.

- Ne, nemoj... nemoj molim te, nemoj. - Molim ga jer ne zna šta bih drugo.

Besan je.

- Izvini. - Progovaram sa jecajem u glasu koji govori kolika sam kukavica.

Čučne i podigne mi glavu. - Da više nikad nisi pomislila da bih te uzeo na silu ili te povredio. Jesi li me razumela? - Povisio je ton očito ljut zato što ga poredim sa ocem.

Klimnem polako glavom a njemu se jedan kut usne malo podigne. - Čekaću dok me sama ne poželiš. - Rekao je I ja sam ostala u čudu.

- Sada me pusti da ti pomognem da skineš tu haljinu sa sebe.

- Molim te sama ću. - Možda neće da me uzme na silu bar tako kaže, ali ne mora da vidi delo mog oca.

- Ne možeš sama... - U tom trenutku čujem kucanje na vratima. Uplašila sam se i u trenutku zaboravila da on ne može da dodje ovde. - Polako to nije tvoj otac, to je tetka Dana.

-Udji. -  pozvao ju je.

- Zvao si me.

- Jesu li stigle Anikine stvari?

- Ne niko nije dolazio.

- U redu hvala ti. Možeš li da joj pomogneš da se svuče i okupa.

- Naravno. - Ova žena zvuči jako fino.

Približio joj se. - Molim te polako sa njom ne znam šta se sve izdešavalo.

- Ne brini, biću tu za nju.

- Hvala ti.

Otišao je na drugi deo sobe do dvokrilnih belih vrata, kada ih je otvorio videla sam da je to u stvari ormar. Polu pun sa njegovim stvarim i polu prazan tu će verovatno stajati moja garderoba. Izvadio je jednu svoju majcu i pružio ženi.

- Neka obuče ovo, pošto joj stvari nisu stigle.

- Važi.

Uputio mi je topao pogled i klimnuo glavom a potom Izašao iz sobe I ostavio nas dve same.

- Dozvoli mi da ti pomognem. - Otkopčala mi je venčanicu na ledjima. Onda sam ustala i ona je pala sa mene. Dani se oteo uzdah.

Gledala je u moje modrice na nogama, rukama, stomaku, vratu i ožiljke na ledjima.

- Nije baš lep prizor jel da? - Pitala sam je da bi se smirila.

- Dušo oprosti, ja samo... nikad nisam videla ništa slično.

- Nikada se nije dešavalo ispred ostalih?

- Draga, znam šta misliš ali Kosta nikada nije digao ruku na ženu. Veruj mi. Gledala sam ga kako odrasta I nikada nije bio nasilan. - Zvuči iskreno a možda ga se i ona boji.

Pomogla mi je da udjem u kadu i polako pustila mlaku vodu. Uzela je sundjer i polako prelazila preko moje kože, kada je došla do ledja zaustavila se.

- Slobodno. - Rekla sam joj ohrabrujuće. I ona je polako prazila preko linija na mojim ledjima. Stegla sam ivicu kade da ne bih jauknula.

Pomogla mi je da obučem donji veš i Kostinu majcu koja miriše na njega. Zatim me je smestila u krevet. Krišom sam joj videla suzu u očima.

Kada sam legla shvatila sam da ću biti okrenuta ka njemu. Ne mogu da legnem na desnu stranu zato što me rebra bole. Kad tad ću svakako morati da se naviknem.

Stegla sam jorgan kojim me je pokrila i polako odhnula, zato što je gotovo.

- Hvala ti. - Rekla sam joj. Nemam snage da je pogledam u oči.

Pomazila me je po glavi - Tu sam za tebe drago dete. - suze su same krenule. To je prvi put da mi je neko rekao tako lepe reči.

I njoj je pobegla jedna suza a onda je i Izašla.