Trauma

XXII

Ćutala sam tokom celog puta. Bila sam zabrinuta. Uplašila sam se da mu se nešto nije desilo, a sve što on uradi je da mi se nasmeje i kaže da se spakujem. Tako je olako to shvatio. "Mogu da pokušaju" izgovorio je sa takvom lakoćom da mi je došlo da vičem na njega koliko je glupo samouveren. Zar ne razume da se brinem?

Tek sam danas shvatila koliko se bojim da mu se nešto ne desi. Navikla sam se na njega, uz njega sam se osećala sigurno. Da mu se nešto dogodilo ja...ja ostala bih sama.

- Nema potrebe da budeš uplašena. - Rekao je sa tako smirenim glasom. Po jednom izvijenom kutu njegovih usana rekla bih da mu je drago što je tako. Iako to ne mogu da mu vidim iz očiju koje je prekrio naočarima za sunce, gledajući pravo u put kojim je vozio.

- Zar je tebi to toliko zanimljivo? - Pitala sam gledajući ga u neverici. Nema potrebe?

Ugao usana mu se ispravio i osmeh je nestao.

- Nemam ništa od toga. Šta bi trebalo da uradim? - Pogledao me je na kratko, a onda se vratio putu. - Trebalo bi da se zatvorimo kod kuće ili unajmim 5 gorile koje će da nas prate?

Pričao je vidno iznerviran. Nisam htela da ga iznerviram, samo me iritira što ne razume.

- Dobro.. - Okrenula sam se ka prozoru. - Izvini, neće se ponoviti. - Ne znam šta sam ja umislila.

- Dodjavola. - Procedio je i lupio o volan, a onda naglo zaustavio auto.

- Šta.. - Krenula sam, kada je skrenuo sa puta.

- Slušaj. - Počeo je skidajući naočare otkrivajući dubinu svojih očiju.

Okrenula sam se. Nisam planirala da mu prkosim ili da se raspravljam, neka mi kaže koliko sam glupa pa da možemo da se vozimo u tišini.

- Iako ti kažem da se ne brineš i da će sve biti u redu. Ja želim da se brineš.

Šta priča on? Pomislila sam kada je ovo izgovorio iako verujem da je to mogao da mi pročita sa lica.

- Želim da budeš uznemirena i da se plašiš. Ali zbog mene.

- Ne razumem te.

- Želim da se nadaš da ću se vratiti kući. Da me svaki put dočeka onaj osmeh i olakšanje zato što sam tu. Želim to da osetim svaki put.

Ovaj čovek.

- Zato mi je cela ova situacija smešna. Više me ne interesuju pisma ili pretnje kako će meni da urade nešto. - Ispustio je izdah gledajući kroz prozor. - Zabrinula si se za mene. - Okrenuo se i nastavio stavljajući svoju ruku na moju butinu. Njegov dodir mi tako prija. - Zbog toga ne mogu da prestanem da se smejem jer mi je bilo ne zamislivo. - Ponovo se nasmejao. - Toliko si me se bojala i mrzela me da se sada raduješ kada dodjem kući. - Protrljao je čelo drugom rukom.

Gledala sam ga. Bez reči, bez glasa. Nisam znala šta da kažem. Rekao je istinu, to je bila cela istina. Šta se ovo dogadja?

- Pronaći ću budalu koja je poslala onu glupost, obećavam ti. I jedini razlog zašto je to što te je uznemirio.

Šta da kažem? Šta da mu kažem?

- Ovo nije prvi put da se tako nešto dogadja. - Rekao je gledajući sada ispred sebe. Nesvesno mi polako stežući butinu, da se jedva oseti.- U ovom poslu sam od svoje 17. godine.

- Sedamnaeste? - Skupila sam snage i pitala.

- Nakon što su moj i Strahinjin otac poginuli u jednoj pucnjavi, ja sam ostao sledeći u nizu. Zajedno sa Strahinjom I Mitom uspevao sam da vodim poslove iako je na početku bilo užasno teško. Moja majka je mislila da trebam da se ostavim toga, ali je i ona ubrzo preminula od tuge za ocem. Mnogo ga je volela, a ja nikada nisam ostavio taj posao. Uporedo smo se školovali i vodili posao. Milan je jedini koji se skroz okrenuo školovanju, ali je ipak bio tu kada nam je trebao. U početku nam je jedini cilj bio da osvetimo naše očeve. I uspeli smo. Uhvatili smo te ljude i ubili ih.

Navalila sam se na sedište stezajući usne. Još uvek nije pomerio ruku.

- Nije bilo bolje. Nismo se osećali bolje iako smo mislili da hoćemo. Bio je to prvi i poslednji put da smo uprljali ruke krvlju. Ali to ne znači da nećemo ponovo. Ovo je užasan posao, ali čovek živi sa tim. Zato nisam obraćao pažnju.

- To što si proživeo je užasno. - Započela sam. Skupivši snagu da svojom rukom dodirnem njegovu, koja je bila u mom krilu.- Ali ne znači da se neću više brinuti.

Pogledao me je i blago se nasmejao. Osetila sam taj tračak topline dok me je gledao.

- Dobro. - Bilo je sve što je rekao, kada je ponovo upalio auto i vrati ga na put.

Rekao mi je svoju prošlost, otvorio mi se na kratko. Šta se ovo dogadja sa nama?

Vratili smo se tišini, nepomerajući naše ruke i time zatvorili ovu temu.