Trauma

XII

- Monstrume. - Anika progovara i u trenutku kada se okrenem ka njoj ona već baca svoj telefon na njega. Ja se izmaknem malo u stranu a on stavi ruke preko glave, da nije pogodila bi ga tačno u glavu.

- Anika.. - Prilazim joj i hvatam je za zglobove, zato što je uzela ključeve, a verujem da sada neće da promaši.

- Ti..

- Anika. - Povisim ton na nju da bi me pogledala ali ona i dalje gleda u ovog doktora.

Rukom je uhvatim za bradu, da bi me pogledala.

- Šta se dešava? -Pitao sam je polako ali ona nije odgovarala. Malo se smirila i ispustila ključeve na pod, a oči su joj se  napunile suzama.

Spuštam ruku sa njene brade i savijam se da pokupim ključeve dok drugu ruku još držim na njenom zglobu.

- Ne brinite gospodine, navikao sam na nju. - Rekao je doktor, vadeći neki mali blokčić i hemijsku. - Svakako pretpostavljam zašto ste došli. Prepisaću vam lekove za smirenje, bolove i naravno za spavanje. Možete joj davati dva puta dnevno..

- Molim? - Šta priča on?

- Znam da je malo komplikovano..

-Jel si ti to stvarno meni upravo prepisao da drogiram svoju ženu?

- Slušajte ako trebate da je povedete negde možete da preskočite jednu dozu. Usput Vam je možda dobro da uzmete i infuziju, da se ne bi onesvestila od gladi.

On se još uvek smeška i gleda u moju ženu. Puštam njenu ruku i ovog debila hvatam za kragnu gurajući ga dok nije udario u zid.

- Šta pričaš bre ti? - Gubim strpljenje sa ovim "doktorom".

- Slušajte već sam radio za gospodjinog koliko vidim bivšeg verenika, a vidim da i vi imate iste probleme sa njom. - Pokazuje ka Anikinom licu i verovatno misli na modrice. -  Ako je zbog sestre ne brinite neće ništa da kaže. 

Izgovara ovo i  ne ostaje dugo na nogama. Počeo sam da ga udaram, a sestra krene da vrišti. Gura me da bi me sklonila, ali ništa ne postiže. 

- Kosta, molim te ostavi.. - Rekla mi je Anika hvatajući polako moju nadlakticu. Zaustavio sam se. Prvo šta sam pomislio je kako moje ime bolje zvuči kada ga ona izgovori, kao i da je ovo prvi put da ga čujem od nje.

Uspravim se i uhvatim je za ruku, a ona kao da se malo sakrije iza mene što mi izvuče jedan mali osmeh, koji nestaje čim ovaj progovori.

- Odgovaraćeš za ovo..

Krenem opet ka njemu ali mi ona stegne ruku. Okrenem se ka njoj malo iznenadjen i pronadjem dva smaragno zelena oka koja su sada i pomalo zamagljena od suza i molećivo me gledaju.

Zaustavim se i pozovem Marka koji odmah udje u ordinaciju.

- Marko odvedi ovo govno, i pobrini se da ga ni jedna bolnica na ovom svetu ne zaposli. - Klimnuo je glavom i odvukao ga napolje dok je on psovao ali za to će se Marko pobrinuti, sreća je što me uvek prati.

Okrenem se ka sestri koja se sada trese i više nema onaj zavodnički pogled. - A sada idite po doktora koji će stvarno raditi svoj posao. - Izašla je brzinom svetlosti.

Okrenuo sam se ka Aniki. - Hajde. - Pokazao sam joj na krevet iza. Pustila mi je ruku i sela, prišao sam joj i obrisao suze koje su potekle.

- Biće sve u redu. - Rekao sam joj dok se ona zagledala u moje ruke.

- Bolili te? - Pitala me je kada je videla moje šake. 

- Ne, ne boli. - Nagnula se da uzme alkohol i vatu i primetio sam kada se namrštila, još uvek je bole rebra.

Pružila je ruku i čekala da joj dam svoju. Stavio sam svoju ruku u njenu i ona je polako prelazila vatom po ranama od malo pre. Želim da joj pokažem da može da mi veruje ali znam da neće ići tako lako.

- Hvala ti. - Rekao sam kada je završila. - Anika, znaš da možeš da mi veruješ?

- Mislim da znam ali.. 

- Znam da će ti trebati vremena, samo sam hteo to da ti kažem.

U tom trenuku ulazi doktor i prekida nas.