Trauma

XXI

"Šta se dešava?" pitam samog sebe nakon što je zatičem uplakanu i zabrinutu kako stoji i ne veruje da sam tu.

- Šta se ovde koj djavo dešava? - Pitam već nervozno prilazeći joj.

- Zašto ste svi tako zabrinuti? Šta se dogodilo? Ili da pitam šta se nije dogodilo?- Stojim tačno ispred nje, a ona me još uvek samo posmatra dok joj suze klize niz obraze.

- Hoćeš molim te da mi odgovoriš? Brineš me. Šta se dogadja? - Pitam podižući svoju ruku kako bih obrisao njene suze.

Spustila je ruku, a onda se svojim telom naslonila na moje. Stavljajući njeno čelo na moje grudi, dok su joj ruke bile odmah pored glave.

- Mislila sam da ti se nešto desilo. - Rekla je tiho, pokušavajući da umiri disanje.

- Zašto bi to pomislila? - Pitao sam mazeći je jednom rukom po kosi dok sam drugu stavio na njena ledja.

- U pismu....u pismu je pisalo.

- U kakvom pismu? - Odaljio sam se malo kako bi mogla da me pogleda.

Sklonila se i uzela neki papir sa stola pružila mi ga, a onda sela na kauč.

- " Moje najiskrenije saučešće. Nadam se da ćeš brzo preboleti."? Šta je ovo? - Pitam već nervozan od ovog ludila.

- Neki čovek je danas došao i rekao da ima pismo za mene. Nije rekao od koga je. Nije rekao čak ni šta je unutra.

- Zašto nije rekao od koga je?

- Ne znam. Kada sam ga pitala rekao je da ću ubrzo saznati. I onda sam se uplašila da tebi nešto ne urade. Zato sam te zvala toliko puta, ali ti se nisi javljao.

- Telefon mi je ugašen kada sam na poslu. - Od sada će uvek biti upaljen. Pomislio sam dok sam gledao u ovo usrano pismo kojim su pokušali da je uplaše. Ona se uplašila za mene?

- Nisam znala. - Rekla je tiho, grleći svoja kolena.

Okrenuo sam se ka Marku i pružio mu papir.

- Želim da saznaš, od koga je ova glupost. Obavesti i Strahinju i Milana o ovome oni će moći da ubrzaju.

- Razumem. - Rekao je uzimajući pismo, a onda mi je nestao iz vida.

Tetka Dani sam uputio pogled i ona je tačno razumela da hoću da ostanem nasamo sa njom. Pa je povukla i čika Mitu sa sobom.

- Biće sve u redu. - Rekao sam sedajući pored nje, dok je ona i dalje gledala ispred sebe.

Ćutali smo par trenutaka. Uplašila se. Stvarno se uplašila da mi se nešto ne desi.

- Mislila sam da te je Viktor..

- Nije. - Nisam joj dozvolio da završi. A onda me je samo pogledala.

- Šta ako je ovo on poslao? Šta ako je to bio moj otac? Šta ako ti stvarno nešto urade? - Pričala je sad već očigledno nervozna. Prvi put je vidim ovakvu i svidja mi se.

- Mogu da probaju. - Bio sam samouveren. Oni neće moći da mi urade ništa.

- To nije šala. - Začula se ljutnja u njenom glasu. Onda je krenula da ustaje.

- Kuda? - Ustao sam i uhvatio je za nadlakticu.

- Idem da legnem umorna sam. - Pokušala je da trgne ruku ali ne i uspešno. Oseća nešto prema meni, znam to, ne bi se inače zabrinula ovoliko.

- Ne, nisi.

- Da, jesam. - Odgovorila mi je dok su joj oči izgledale kao šuma u tmurno zimskom jutru.

Jedan kut usana mi se izvio. Ova žena me polako osvaja.