Trauma

VII

Gde sam? Šta se dešava? Zašto čujem mog oca kako se dere? Zvoni mi u ušima, ne mogu lepo da čujem.

- Probudila si se? Bezobraznice jedna, zar ti nemaš srama?! Opet si nas obrukala! Opet! - Dere se dok lupa rukom o volan.

- Gde idemo? - Pitam. Nemam snage da se pomerim, a ako me odveze kući gotova sam.

- A sad možeš da pričaš? Je li? U kuću tvog muža! Osramotila si ga! I njega i nas ti besramno dete!

Lakše mi je, tamo neće ništa da mi uradi. Zar ne? Tamo mi neće ništa? Bar on ne.

Zaustavlja auto i besno izlazi iz njega. I tu znam da sam se prevarila. Otvara moja vrata I po običaju hvata me za kosu I izvlači napolje.

Čim su se vrata otvorila bacio me je na pločice.

- Ti bedno stvorenje! - Šamar. - Ne vaspitani stvore! - Šamar. I tako Šamar za šamarom dok lijem svoje suze i molim Boga da mi pomogne.

- Molim te prestani. Nisam ja kriva.... nisam kriva....molim te. - Ne vredi on ne odustaje.

***

- Ko je to bio. - Pitala je teta Dana, nakon što je Marko otključao kapiju.

- Gazdin tast. Dovezao je ćerku, zato što joj je pozlilo na venčanju.

Od jednom su se čuli udarci, zatim plač, a onda i brdo uvreda.

- Pobogu šta se to tamo dešava. - Pitala je teta Dana uplašeno.

Tetka Dana je starija žena koja se brine oko kuće. Bila je najbolja prijateljica sa mojom majkom. Nakon smrti mojih roditelja ona i njen muž Dimitrije, šef obezbedjenja i najbolji prijatelj mog oca poslednjih 30 godina, su ostali samnom i Strahinjom i podigli nas, zajedno sa njihovim sinom Milanom, nas trojica smo odrasli kao braća na kraju smo to i postali . Uprkos našem protivljenju da rade za nas, oni su ostali. Rekli su da će to biti zahvalnost mojim roditeljima što su im pomogli kada nisu imali ništa, a kasnije pomogli i njihovom sinu koji radi za mene kao računovođa.

- Idem da pogledam. Ti ne mrdaj odavde.

- Marko, pištolj. - Rekla je misleći na pištolj koji je ostavio na stolu. Ali kasno već je otišao.

Ulazi u hodnik i ima šta i da vidi. Čovek bije sopstveno dete, dok ona preklinje.

- Šta radite to čoveče? - Krenuo je da ga skloni sa nje, ali on ga je samo odgurnuo i uperio pištolj u njega.

Marko je hteo da povuče svoj, ali nije ga bilo.
Podigao je ruke. - Šta radite to? Ostavite ženu na miru.

- Nećeš ti da me učiš kako ću da vaspitam ovu bezobraznicu. Bolje ja nego kada joj muž bude došao i pokazao joj šta znači poštovanje.

- Šta pričate to? Ugušićete je! - Da li je ovaj čovek normalan, ugušiće je.

- Izlazi napolje dok te nisam izbušio. - Rekao je i pištolj je opalio. Na sreću promašio je i pogodio staklo na vratima.

- Izalzi napolje kad sam ti reko!

Izašao je, nije imao izbora. Ali je zato odmah pozvao šefa.

- Reci Marko. - Javljam mu se dok smo Strahinja, Milan i ja već na putu kući.

- Gospodine morate hitno da dodjete kući! - po prvi put ga čujem ovako uznemirenog.

-Šta se dešava? Jel Anika dobro? - Ne znam šta se dešava. U pozadini čujem vrisak. Ženski vrisak. Anika.

- Šta se to tamo prokleto dešava? Odgovori!! - Gubim strpljenje.

- Kristijan on je nju..... on nju udara. - Rekao je a ja ne mogu da poverujem. - Pokušao sam da ga sklonim ali je izvukao pištolj i pucao na mene.

Hteo sam da mu kažem da pozove nekog ali kurac kad su svi bili na glupoj svadbi.

- Za minut sam tu. - Prekidam slušalicu i bes se skuplja u meni. Bije MOJU ženu, u MOJOJ kući. Kakav bolesnik.

-Brate, ako puca na nas.. - Počeo je Strahinja vidno u šoku.

- Pucaj! Neka crkne jadnik, ako se usudi da podigne pištolj. - Najradije bih mu glavu skinuo.

- Divno. - Rekao je Milan, u strahu šta ih čeka.

Ulazimo u dvorište i izlazimo iz auta. Zatičemo Marka, koji nam već pokazuje na stepenice. Dok idemo ka vratima čuje se vrisak.

- Umukni reko sam ti! - I udara je!

Ubiću ga!

Gledam ga i ne verujem. Postao je svestan nečijeg prisustva izvadio je pištolj već spreman da dočeka Marka. Pogled mu se zaustavlja na mom.

Spušta pištolj i kao da se ništa nije desilo. Kao da mi nije upravo istukao ženu. Nabacuje neki kez, a onda se okreće prema njoj i upućuje joj pogleda sa gadjenjem. Kao da je upravo sredio nekog provalnika, nekog ko je pokušao da ga pokrade, a ne sopstvenu ćerku.

- Stigao si. Ne brini naučila je ona svoje. - ponovo baca pogled na nju. Dok se ona bori za vazduh, uplakanog i krvavog lica. Ne mogu da je pogledam a da ne poželim da ga ubijem.

Prilazim mu i hvatam ga za vrat. - Šta misliš ko si ti? Je li? Da udješ u moju kuću i tučeš moju ženu?! Kunem ti se da ćeš zažliti što si digao ruku na nju!

Puštam mu vrat i krećem da ga udaram Strahinja me sklanja od njega. - Pusti ga brate, nije vredan toga! - Uspeo je da me skloni ali ne i smiri. Izgoreću.

- Trebaš da se pobrineš za nju, ovog ostavi nemaš više ništa sa njim. - Pokazuje na Aniku koja kleči dok su joj ruke na pločicama. Plače. Ona devojka u beloj haljini, sada je isprebijana u venčanici koja je poprimila crvenu boju.

- Kako nema ništa samnom? Mi smo sad porodica. - On priča on i dalje priča. Krenem opet ali me Milan drži.

- Trebao sam da znam kakav si ološ čim si ponudio da je prodaš. Sa tobom više nemam ništa. Gubi se odavde dok te nisam ubio. - Zarežim a on se pokupi bez ijedne reči i ode.

Okrećem se da krenem ka Aniki, ali ne znam šta da uradim, kako da joj pomognem?

-Anika?