Svetlost u tami

5

Marija pov:

Ne mogu da vjerujem da sam došla sa njim u njegov stan.Mogao je da me siluje,da me iskoristi kao kurvu neku.Gde mi je pamet bila sinoć...Nećeš se ti Marija više opijati po klubovima,ovo je zadnji put.

Čim sam ušla u stan,Nina je počela da mi viče kako sam mogla da odem sa Bogdanom i da joj samo pošaljem poruku da sam otišla.

-Nina,vidi dobro sam,nije mi ništa.Ništa mi nije uradio-pričam joj ali ona ne sluša.

-Još je gospodjica posle toga izgasila telefon da ne mogu da je dobijem.Jesi li svesna koliko sam se zabrinula za tebe?-nastavlja ona svoju politiku.

-Znam Nina ali...-pokušam da kažem nešto ali me ona prekine.

-Još je pošla sa Bogdanom,do juče ga je psovala i sad odjednom ide kod njega kući.Ne bi me čudilo da si mu još jedno auto izgrebala.

-Nina!-viknem na šta se ona cimne.

-Dobro sam.Sinoć me je neko gurnuo dok sam izlazila i udarila sam glavu.Bogdan je došao do mene i podigao me i nije znao gde ste pa me je poveo kod njega kući jer nije hteo da me ostavi samu.Zaspala sam dok smo se vozili i zaboravila sam da ti se javim,pa ti je on poslao poruku.

-Dobro,jesi li gladna-odmah je promenila temu.

-Jesam,šta ima?-umirem od gladi.

-Nema ništa-nasmije mi se onako slatko.

-Dobro,ajde ti idi se spremi ja ću nam nešto napraviti-kažem joj jer znam da ona jedino što zna da napravi su nudle,ali njih nemamo više.

Posle doručka smo otišle na fakultet i ako me je glava boljela užasno,ništa nisam pratila šta je profesor pričao.Jedva sam čekala da se završe predavanja da što pre odem kući.

Čim sam došla kući,popila sam tabletu i zaspala.

Probudila me je Nina da mi kaže da neće biti tu na večeri jer je morala da odvede auto na popravku.Bilo mi je čudno to jer koliko znam,auto je sasvim u redu.

Oba dvije ga vozimo,jer se svakako krećemo na ista mjesta pa nije bilo potrebe da kupujemo dva auta,kupile smo jedan i dosta je.

Nina nešto izvodi ali nema veze,saznaću kad tad.

Nisam htela da večeram sama u stanu pa sam izašla da se prošetam malo.Bio je mrkli mrak,žive duše nije bilo.Prolazila mi je jeza kroz kosti na pomisao da po noći ima svakakvih manijaka,ali se nisam obazirala na to.

Šetala sam se nekih sat vremena,dok nisam došla do svog omiljenog restorana.Dosta je star,ali ima najbolju hranu u gradu.

Sjela sam za sto blizu tarase,da bih imala pogled na rijeku Dunav.Noću izgleda božanstveno.

-O Marijice,gde si nam ti?-pitao me stari dekica koji drži ovaj restoran.

-Evo me čika Božo,Vi kako ste?Kako vam je supruga?

-Dobro su svi Hvala Bogu.Dugo nisi dolazila,već sam počeo da se pitam gde si.

-Imala sam dosta obaveza oko fakulteta i posla,pa nisam stizala,ali evo došla sam sad.

-Neka luče,samo ti uči,trebaće ti škola.Pretpostavljam da ti ne trebam donositi jelovnik?

-Ne,ne,donesi mi...-krenula sam da kažem ali me je prekinuo.

-Domaću supu,uz to pečeni krompir i domaći sir.I naravno dva parčeta hrskavog hleba.-nasmijao mi se istinski.

-Jesam li pogodio?

-Jesi čika Božo,jesi-nasmijem se i ja njemu.

-Super,donosim ti odmah.

Dok sam čekala hranu iza ledja sam čula dobro poznat glas.

Bogdan pov:

Ušao sam u restoran i prisjetio se starih dana kad sam ovde radio.Čika Božo me je spasio ulice i doveo kod sebe da radim.Da nije bilo njega,Bog zna gde bih sada bio.

-Bogdane,gde si ti moj dečače?-pita me čika Božo očinski.Stvarno volim ovog čoveka.

-Evo me čika Božo,ti?-pitam ga dok mu pružam kesu sa nekim sitnicama.

-Evo me sinko,nisi trebao da se trošiš.Hvala ti puno.Sad ću reći momcima da ti spreme jedan sto.

Gledam ga dok odlazi i pogled mi skrene ka stolu blizu tarase.

-Sprdamo li se mi ovde?-pita iznervirajući se.

-Divljakušo,ti to mene pratiš?-pitam je zabavljajući se ovom situacijom.Od sinoć mi njeno tijelo ne izlazi iz glave.

-To bi ja trebalo tebe da pitam-odgovori mi drsko.

-Siguran sam da bi baš voljela da te uhodim,ali moraću da te razočaram,došao sam da jedem.

Marija pov:

I ovde sam ga srela.Ne mogu da vjerujem kakav sam ja baksuz pa ga srećem svugde gde odem.

-Prijatno,ja odoh-krenem da ustanem ali me čika Božo zaustavi.

-Ćeri,gde ćeš?Pa nisi još jela,je li te ova budala uznemirava?-pita me čika Božo gledajući ga popreko.

-Čika Božo sramota,pa zar sam ja takav?-pita ga Bogdan uvredjeno.

-Malo mi skače po živcima čika Božo,ništa strašno-rekla sam mu nakon čega je lupio Bogdana po glavu.

-Zar se tako ponaša jedan džentlmen prema mladoj dami.Brzo joj se izvini-kaže čika Božo na šta se ja nasmijem.

-Čika Božo nisam stv...-čika Božo ga još jednom lupi po glavu.

-Reko sam odmah!

-Izvinjavam se Marija,neće se više ponoviti-jedva se suzdržavam da se ne nasmijem.

-Eto tako-kaže čika Božo.

-Sad djeco sjednite i jedite.Neću Vas gladne pustiti da izadjete.Bogdane moraćeš sjesti sa Marijom jer nema slobodnih stolova.

-Pa ne zn...-Bogdan ne dopusti da završim.

-Super,naravno da joj ne smeta-odgovori Bogdan umjesto mene.Prostrelim ga pogledom ali on se podmuklo nasmije.

-Važi djeco,sjednite Vi sad ću vam donijeti večeru.

-Bićemo mi ovde čika Božo.

Bogdan se okrene ka meni i nasmije mi je.

-Seljaku jedan-obrusim mu.

Samo da prodje ovo veče a da ga ne ubijem i sve će biti dobro.