Svetlost u tami

32

32
Marija pov:
Ležim mu na grudima i prstom prelazim preko mog imena.

-Ta tetovaža je za tebe-kažem mu.

-Znao sam-nasmije se i poljubi me u tjeme.

Oduvjek je volio da me ljubi u kosu i u čelo.

-I šta će sad da bude?-pitam ga.

-Vratićemo se u Beograd-kaže i brzo podignem glavu.

-Ti idi,ja neću.Ja sam ovde sebi stvorila novi život,imam posao o kojem sam sanjala,sve imam,ne želim da se vratim u Beograd-nedostaje mi,ali ovde sam sve stvorila što sam sanjala.

-Možeš naći posao i u Beograd,možeš otvoriti svoju advokatsku firmu,ne moraš zavisiti od drugih.Stan možete ti i Nina da prodate ili da iznajmljujete-kaže mi smireno.

-I šta onda?-pitam ga.

-Onda ću te ja oženiti i napravićemo porodicu-ispali ozbiljno.

-Jesi li svestan da ne možemo odjednom preći preko svega.Nismo bili zajedno 3 godine zaboga,Bog zna šta si ti radio za to vrijeme-kažem i odmotam carsav oko sebe i ustanem.

-Ništa specijalno,ubijao,mislio o tebi,vodio firmu,isto što sam i prije-opet kaže potpuno ozbiljno.

-Ubijao?Pa naravno,ti si šef najveće mafije u Srbiji,zaboravila sam na sekund-kažem sarkastično.

-Pa šta misliš?-pita me.

-Ne mislim ništa...ne znam kako ti planiraš da imamo porodicu kad se ti baviš tim poslom.Zar trebaju sjutra moja djeca da budu zatvorena u nekoj vili,da nemaju svoj život da im se ništa ne bi desilo?

-Ne,imaće skoro normalan život,neću dopustiti ništa da im se desi-kaže utješno i poljubi me u čelo.

-Trebaće mi vremena da razmislim o svemu-kažem i podjem u kupatilo da se spremim.

Doručkovali smo u tišini.Nakon doručka me je Bogdan vratio u stan i rekao da mu javim šta sam odlučil do večars zato što se ujutru vraća za Beograd.

-Opa mačko-kaže Nina kad udjem u stan.

-Jel to bio Stiven?Jel ste sad u vezi?Jel...-počne da me rešeta pitanjima ali je prekinem.

-Stani Nina!Udahni,primiri pa ću ti onda sve ispričat,može?-samo mi klimne glavom.

-To je bio Bogdan-ispričam joj sve.

-I šta ćeš sad?-pita me.

-Ne znam,ja ovde imam posao,stvorila sam novi život ovde,ne mogu se vratiti tamo-kažem joj i prodjem rukom kroz kosu.

-Znaš,ja već par mjeseci razmišljam o tome da se vratimo Beograd.Nedostaje mi-kaže tiho ovu zadnju recenicu.

-Pa zašto mi nisi rekla?-podignem joj glavu.

-Znam da se ti nikad ne bi vratila zbog svih dešavanja.Nisam htjela da se osjećaš krivom jer si me kao odvojila od Beograda

-O Nina-zagrlim je.

-Trebala si da mi kažeš...pa šta ćemo?Oćemo li da se vratimo?-pitam je i ako već znam odgovor.

-Ako hoćeš?-kaže mi nasmijano.

-Naravno da hoću-kažem joj i zagrlimo se jako.

Pošaljem Bogdanu poruku da se Nina i ja vraćamo u Beograd i on nam javi kad da budemo spremne da nas pokupe.

Onda pošaljem Stivenu poruku i izvinem mu se što sam ga ostavila sinoć i kažem mu da se selim.Svakako ne bi bilo ništa od nas

***
-Marija,stigli su-kaže mi Nina dok iznosi kofere.

Bogdan je iste sekunde kad sam mu javila da cemo da se vratimo poslao neke ljude da nam uzmu stvari.Bilo je dosta stvari,najvise garderobe i cipela ali sve smo uspjele spakovati.

-Evo me-kažem i zaključam stan i ostavim ga na recepciji za novog vlasnika.

-Što ste se mučile,mi bi vam uzeli te kofere-kaže Bogdan uzimajući mi kofer iz ruke.

-Vi?-pitam ga.

-Došao je i Nikola-kaže i tek tad primjetim njega i Ninu kako stoje pored auta i smješkaju se kao zaljubljeni srednjoškolci.

-Ćao snajka-pozdravi me Nikola i spusti glavu.

-Nikola-pozdravim i ja njega.

-Žao mi je za onaj dan što sam ti rekao ono,bio sam ljut i nisam razmišljao,izvini-priča i dalje spuštene glave.

-Sve je okej,ne razmjeram ti,bio si upravu čak-ovaj put ja spustim glavu.

-Pa jel smo sad dobri?-pita me.

-Jesmo-kažem i zagrlim ga.

-Ajde moramo da krenemo,zakasnićemo na avion-kaže Nina.

-Nećemo,idemo mojim privatnim avionom-kaže Bogdan.

-Oo zete,što prije nisi rekao da imaš privatni avion?-pita Nina ko bajagi ljuta.

-Zaboravio sam,daću ti ga da ga koristiš ako ti se kad bude išlo u Milano u šoping-kaže joj Bogdan otvarajući meni i njoj vrata od auta.

-Uu može,biće to često da znaš-kaže mu Marija.

-Znam,znam-nasmije se Bogdan i predje na vozačevo mjesto.