Svetlost u tami

30

Marija pov:
I evo nas,u sred nedodjije.Sigurna sam da ovde ima vukova,lisica,zmija,medvjeda...
Pa fino...

Parkirali smo se ispred velike drvene vikendice,u životu nisam vidjela ovoliku vikendicu.

-Evo ti ključ,ti udji unutra a ja ću unijeti drva da zapalim vatru-kaže dok vadi ključ iz dzepa.

-Dobro-uzmem ključ i brzo otrčim do vrata jer je napolje prehladno.

Čim sam ušla otrčala sam do garniture i pokrila se sa dekom koja je bila na garnituri.

Nakon par sekudni ušao je Bogdan da drvima u rukama.

Prošao je  i naložio vatru,brzo sam dotrčala do kamina i počela da grijem ruke.

Okrenem glavu u stranu i vidim da me Bogdan gleda.

-Šta?-drčno mu rečem.

-Ništa-odgovori tiho i sjedne pored mene.

-Šta tražiš sa Stivenom ruku pod ruku?-odmah pita.

-Znači to je...-kažem podmehnuvši se.

-E pa vidiš Bogdane,nemam namjeru dovijeka da budem sama.

-Pa si baš našla sa tim mlskonjom da se švrljaš okolo?-pita me drsko.

-Da-odgovorim mu nezainteresovano.

-Odakle ti ta tetovaža?-pita me gledajući u moju ruku.

-Istetovirala sam je pre dvije godine,to je cvijet koji označava život,za našu bebu je...-kažem i brzo obrišem suzu koja mi se iskrala.

-Ta tetovaža na vratu je pretpostavljam za baku?-opet me pita.

-Jeste,nju imam vec 6 godina,tek si je sad primjetio?-pitam ga.

-Ne,primjetio sam je jos davno,ali se nikad nisam usudio pitat za nju-kaže mi.

-Ti vidim imaš nove tetovaže-kažem mu dok ga gledam kako skida košulju.

Ledja su mu i prije bila išarana sa tetovažama,ali vidim da ih sad ima još više.

Okrene se ka meni i ostajem zabezaknuta.

Ima ogromnu tetovažu na grudima gde piše Marija.

-Imam,uradio sam ih još nekolika nakon što si ti otišla-kaže  i obuče majcu.

-Jedna od njih je Marija jel?-pitam ga.

-Jeste,ona mi je najdraža-kaže i namigne mi i meni prođe jeza kroz tijelo.

-Znaš...-krenem-nikad se nisam usudila da te pretražujem na internet u ove 3 godine jer sam se bojala onoga što ću vidjeti-ne znam zašto sam to rekla,ali imala sam potrebu.

On me samo pogleda i ne kaže ništa.

-Jesi li gladna-pita me nakon duge tišine.

-Zašto ne pričaš samnom?Zar me nisi doveo ovde da bi smo pričali zašto ne pričaš?!-počnem da plačem ni sama ne znam zašto.

Možda me je sustiglo sve što sam dugo držala u sebi.

-Nemam šta za reći...-kaže i spusti glavu.

-Nemaš...e pa onda ne znam šta tražim ovde-ustanem,obučem svoju tanku jaknicu sa kojom sam došla i izletim iz kuće.

Čim sam izašla na ulicu za mnom je izleteo Bogdan.

-Aloo,ludačo,napolje je -10,a ti si u štiklama i haljini-priča dok ide zamnom.

Upravu je,smrazavam se ali neću se vratiti.

-Nije mi ledno,pusti me-nastavim ja.

-Marija-odjednom stane ispred mene i uhvati me za ramena-razboljećes se vrati se u kuću.

-Neću-kažem odlučno.

-E pa dobro-kaže i prebaci me preko svog ramena.

-Aloo,idiote spustie me!-vrištim na njega i udaram ga u ledja ali on kao da je od stijene,ni da se trzne.

Brzo smo došli do ove kuće i on me je spustio kraj kamina.

-Sjedi tu,odoh da ti donesem nešto da se presvučeš,smrzla si se-kaže i ode na sprat.