Svetlost u tami

20

20n

Marija pov:

Preselila sam se kod Bogdana.Već nedelju dana živim kod njega i mogu reći da mi je prelijepo.Jes da me svaki put kad izlazim iz zgrade dočekaju paparaci na izlazu ali možda im dosadi da me čekaju svaki dan i da ne dobiju odgovore na pitanja.

Nedostaje mi Nina,gledamo se svaki dan ali opet nije isto.Bila je par puta kod nas u stan ali se nije zadržavala jer je zauzeta nešto,nisam pala na tu priču ali dobro.

Glupo mi je to što mi Bogdan ne dozvoljava da kad on ne može negde da me poveze da uzmem taksi,već moram da vozim neki auto iz njegove kolekcije.Ima preko 20 auta u garažu,i to su sve vrijedni preko 500 hiljada eura.Obožava auta i ima u planu da kupuje auta dok ne bude nestalo mjesta za garažu,pa će onda da proširi garažu još i da nastavi da kupuje auta.Jednostavno voli auta.

Dok sam stavljala kese sa namirnicama sa Ninom,odjednom mi se zamutilo ispred očiju i onesvestila sam se.I evo nas sad u bolnicu dok doktor saopštava meni i Nini vijesti koje smo najmanje očekivale.

-Čestitam,trudni ste.

-Šta!-kažemo Nina i ja u isto vrijeme.

-Trudni ste već 6 nedelja,ulazite u sedmu.Sa bebom je sve u redu-kaže doktor dok mi gleda bebu na ultrazvuku.

-Prepisaću vam vitamine koje morate piti.Vidimo se na pregledu za mjesec dana-kaže doktor i ostavi nas same.

-Nina,šta ću da radim sad?Ne mogu biti trudna,pa nisam ni fakultet završila,ja ne mogu biti majka.Ne može ni Bogdan otac,pa on je u mafiji zaboga,ne želim moje dijete da se upušta u to-kažem joj dok se hvatan za glavu.

-Bićeš odlična majka vjeruj mi-dolazi do mene i hvata me za ruku-i sigurna sam da nemaš srca da ga abortiraš.Moraš Bogdanu reći,opet to je njegovo dijete.

U prevu je,ima pravo znati.

-Ne znam,nisam spremna za dijete,ne znam ni da li je Bogdan.Tek smo dva ipo mjeseca u vezi,prerano je-počinjem da plačem.

-Ššš,nemoj plakati,sve će biti u redu,ja sam tu.Pomoći ću ti ja oko bebe,preselićemo se i sve će biti uredu.-tješi me i grli.

U tom momentu mi zvoni telefon.Bogdan.

-Javi se-nagovara me Nina.

-Neću,videće po glasu da mi nije dobro.Svakako ću sad kući.

Kad sam ušla u stan dočekao me je Bogdan sa zabrinutom facom.Brzo dotrčava do mene i grli me.

-Znaš li koliko si me uplašila,zašto se ne javljaš na telefon i zašto si tako blijeda?-pita me sa malo podignutim tonom.

-Nisam čula zvono,a blijeda sam jer nisam ništa jela danas pa zato.Malo pre sam bila na večeru sa Ninom-brzo ga slažem-umorna sam,idem sa spavam.

Brzo sam se presvukla u pidzamu i legla da spavam.Bogdan je odmah posle mene došao i osjetila sam kako me je zagrlio od pozadi i poljubio u tjeme.

***

Već nedelju dana se osećam beživotno.Ne idem na posao jer nemam snage.Bogdan vidi da me nešto muči,pokušao je da priča samnom par puta ali ja nisam htela.Često diram stomak i gledam ga u ogledalo i ne mogu da vjerujem da ce u meni da raste živo biće.

Nina je kupila neke stvari za bebu,jer opet,ona postaje tetka,i njen sestrić ili sestrućna trebaju da imaju sve najljepše.Pokazivala mi je preko poziva stvari koje je kupila i danas nije izdržala i donijela mi je  jedne cipelice da vidim koliko su male.

-Vidi Mako,vidi koliko je ovo malo-pokazuje mi Nina.

-Stvarno je malo-kažem i pustim suzu.

-A vidi ovo-pruža mi artiklu na kojoj piše "Imam pištolj u peleni i ne plašim se da ga upotrijebim"-zar nije slatko!

Nasmijem se na ovo.

-Jeste,stvarno je slatko.

-Jesi li rekla Bogdanu?-pita me dok dok vraća sve stvari u kesu.

-Nisam,strah me njegove reakcije-kažem i prodjem rukom kroz kosu.

-Moraš da požuriš,stalno kad te pita zašto si tako blijeda ti smisliš neku laž,iznerviraće se jedan dan i povešće te kod doktora.

-Znam,znam ali ja još uvjek nisam svarila ovu informaciju,Bog zna kako će on.

Nastavimo da pričamo o nekim glupostima i kad vidimo da je pao mrak Nina odluči da ode kući.Čim je ona izašla ušao je Bogdan.

-Ćao ljubavi-poljubi me u glavu.

-Ćao-kažem mu tiho.

-Jesi li večerala?-pita me dok ulazi u kuhinju.

-Jesam-slažem,nemam apetita nizašta.

-Dobro-pogleda me sumnjičavo,ukapirao je da ga lažem,ali neće ništa da kaže.

-Odoh da se istuširam-kažem i otrčim u kupatilo.

Kad sam završila tuširanje,obukla sam pidzamu i krenula u sobu ali čujem kako me Bogdan doziva.

Ulazim u dnevnu i vidim da drži dječije cipelice,one koje je Nina kupila za bebu.

-Šta je ovo?-pita me.

-Ništa-kažem mu i pokušam da mu ih uzmem iz ruku ali se on izmakne.

-Marija,šta će cipelice za bebu u naš stan?

-Nina ih je kupila bezveze,svidele su joj se i uzela ih je,daj mi ih-opet pokušam da mu ih uzmem ali se on opet izmakne.

-Znači onako ih je bezveze kupila?-pita me,ne vjeruje mi naravno.

-Da.

-Aha,e pa ne vjerujem ti.Opet te pitam,za koga su ove cipele?-kaže već iznervirano.

-Ničije-odgovorim mu drsko.

-Marija,nemoj da me lažeš-povikne.

-Dobro,kupila ih je Nina za bebu.Našu bebu.-kažem i počnem da plačem-dok ne Bogdan gleda blijedo.

-Našu bebu?-pita tiho.

-Da,trudna sam.

-Trudna si?-pita Bogdan i odjednom razvije osmjeh.

-Postaću tata!-povika i zagrli me i počne ds me vrti.

-Marijaa,postaću tata!-odvoji me od sebe i vidim da mu je jedna suza pobjegla ali je on brzo obrisao.

-Volim te,puno te volim,volim te najviše na svijetu-kaže i počne da me ljubi svuda po licu.