"Kristiane, Vihor je ponovo pobesneo, a otac ti je unutra, požuri!"- od bakinog uplašenog glasa i straha koji je u meni tad nastao ispustio sam četke za timarenje i kantu punu šargarepa.
Potrčao sam ka njegovom boksu i u poslednji tren povikao:
"Momče! Sve je u redu...."- preskočio sam ogradu jer za otvaranje teške kapije nije bilo vremena. U trku sam došao do njega i stao pred njegova velika prsa uzdignuta i zapeta, spremna za borbu. Da sam došao sekund kasnije, izrazio bi ga.
"Mir..."- milo sam govorio, hvatajući uzde. Stegao sam ih isprva kako bih imao kontrolu nad njim, mada, da je hteo, mogao me baciti svojom silinom bez problema. Bio je najlepši divlji pastuv kog sam ikada imao, ali ujedno i najneukrotiviji.
"Vihore...mir momče..."- spustio je konačno glavu nakon dugog i bespomoćnog njištanja, a onda mi dao priliku i da se osvrnem ne bih li video kako je otac.
Ležao je na zemlji sav prašnjav i snažno se držao rukama za grudi. Vezao sam Vihora i potrčao ka njemu. Bacio sam se na kolena i rastrgao mu tesnu košulju kako bi mu bilo lakše da udahne. Primetio sam na njegovim prsima dosta crvenila, brzo je disao, bolje rečeno hvatao dah. Mora da ga je udario zadnjim kopitama u prsa.
"Sve će biti dobro, matori, samo diši..."- izvukao sam telefon i pozvao hitnu držeći ga čvrsto za ruku. Samo je zureo u moje oči, bilo je zastrašujuće gledati ga takvog.
"Dobar dan, hitna pomoć, izvolite?"
"Molim Vas, otac mi se guši. Dobio je jak udarac u grudni koš, mislim da su mu rebra povređena, što mu otežava disanje..."
"Adresa?"
"Ranč Vilia Vudsona"
"Stižemo za par minuta..."
"Hvala"- prekinuo sam i vratio pogled na njega. Već je gubio svest.
"Molim te, budi budan sad... Moraš da budeš jak matori..."- lagano sam ga pridigao u svoja krila i otkopčao košulju do kraja hladeći ga rukom. Baka je dotrčala do nas sva uplakana, htela je da klekne pored njega ali joj starost nije dozvoljavala.
Hitna pomoć je ubrzo došla, pomogao sam im da ga unesu u svoje vozilo i spakovao baku sa njim jer neko mora da ostane na ranču, a to ne može biti ona. Isuviše je stara.
"Sve će biti dobro, matori, doći ću brzo..."- klimnuo je glavom i pustio mi ruku jedva. Vrata su se zatvorila i vozilo je brzo krenulo ka bolnici.
"Hej čoveče, šta je ovo bilo?"- Timi uleti na ranč i krene za mnom.
"Ne znam. Vihor je opet poludeo. Povredio je oca i ne znam koliko je loše. Moram da čekam ovde jer nema ko da brine o ovome dok nismo tu..."
"Taj konj je smrtonosan Kris, zašto ga već jednom ne pustite ili prodate klanici?"- pogledao sam u pravcu Vihora koji je nekako setno gledao u daljinu tugujući za svojom poljanom i svojom slobodom.
"Pustio bih ga, ali taj konj... Ima nešto u njemu. Ne mogu tek tako..."- rekao sam. Odmahnuo je glavom i pošao za mnom da mi pomogne. Uzeo je kante sa šargarepom i krenuo redom da hrani ponije i ostale konje.
Brinuo me otac, nadao sam se da će biti dobro i molio se za njega, ali nisam smeo napustiti posao.
Uzeo sam četku i uporno se zaputio ka Vihoru, pripitomiću ga, makar mi to bilo poslednje...
~Irina pov~
"Fuj..."- šapnula sam kad se smrad sela uvukao kroz prozor auta čak do mene. Brzo sam ga zatvorila i mrzovoljno nastavila da žurim u poljane i kućice raštrkane posvuda.
"Iris, volela si ovo mesto, čemu sad takav pogled?"- tata me upita snuždeno.
"Nekad sam bila dete bez prijatelja i obaveza. Sada mi stvarno nije cilj da tumaram po polju i čuvam koze..."- razočarano me pogledao, ali nije me dotaklo jer i on je mene razočarao.
Prisilio me da celo leto provedem ovde zarobljena kao nečiji rob! Pa još očekuje i da se tome radujem!
Parkirao se ispred bakine kuće, zbog čega sam istog trena napustila auto.
"Mila moja!"- poletele smo jedna drugoj u zagrljaj. Ona je bila jedina dobra stvar ovog užasnog letovanja.
"Bako, tako si mi falila..."- mazila me i opipavala govoreći da sam smršala i nabrajajući šta je sve to moje omiljeno kuvala za danas.
Uvela me u kuću ni ne osvrnuvši se na moje roditelje, bila sam joj bitna samo ja. Unele smo koje torbe i krenule u razgledanje kuće koja se od mog detinjstva ništa nije menjala.
"Sve je isto. Kao nekada. A moja soba?"
"Čista, mirisna i malo doterana, obzirom da više nisi maleni devojčurak, već velika devojka..."- nasmešila smo se jedna drugoj, međutim smeh su odmah upropastili moji roditelji. Jedva čekam da ta tri dana koja će provesti tu prođu, pa da konačno odu na taj poslovni put koji je očito bitniji od mene.
"Kako si, mama?"- upitala je moja majka bacajući moje kofere u ćošak tik do stepenica.
"Idem gore..."- rekla sam brzopleto bežeći od njih dvoje, pokupila sam kofere i krenula, baka je samo klimnula milo glavom i rekla mi da će mi doneti gore večeru na šta se moja majka odmah počela buniti.
Htela je svađu sa mnom, ali ja sam je samo izignorisala i pobegla u sobu.
Soba je sad bila malo manja nego što je pamtim, mada i ja sam bila manja onda. Zaista, baka jeste promenila nekoliko sitnih detalja, sklonila je mede i igračke u kutije koje je ostavila u ćošku želeći da ja odlučim šta ću učiniti sa njima. Bar se za nešto pitam u svom životu. Izmenila je posteljinu u neku žutu letnju, pomalo ozbiljniju od onih starih sa medama i ribicama. Sve se nekako za trunku promenilo, ali ostala je ona dobro poznata, moja omiljena stvar kod ove sobe.
Razgrnula sam zavese i otvorila balkanska vrata širom. Topao povetarac i zvuk crčaka u letnjoj noći za čas su ugasili ovu monotonu tišinu. Sela sam na stolicu koja je stajala pored malenog stola na još manjoj, ali slatkoj terasi.
Celo mesto se videlo sa nje jer je moja soba bila u samom potkrovlju kuće. Čitavo je pripadalo meni. Moja soba, moje kupatilo i maleni hodnik. Poput malog stana.
Svaka veranda je svetlela ispunjena veselim ljudima, poneki kikot dece i tiha muzika mandoline u daljini. Možda je ovo jedino zbog čega ne bih nikada poželela da jutro osvane.
Ranč Vudsona, još je stariji nego što je bio, poprilično. Mada opet je nekako živeo punim plućima. Ono što mi je odmah upalo u oko bio je prelepi crni pastuv. Ležao je sam ogrnut crvenim pokrivačem i nekuda zamišljeno gledao. Čini mi se tako tužnim.
"Iris!"- baka upadne u sobu i dotrči na terasu.
"Jedva sam pobegla onim dosadnjakovićima..."- zalikotala se i spustila šolju mleka i svoje domaće keksiće na sto. Sela je na drugu stolicu i zagledala se u mene.
"Jedva čekam ovo leto. Svašta dugo nismo radile. Mnogo toga želim da ti pokažem tako dugo nisi bila tu..."- rekla je i rukama nežno obgrlila moje.
"Čula sam da se ne raduješ toliko?"
"Bako iskreno, imala sam mnoge planove. Svi su uprskani u poslednji momenat i to je jedino što me ljuti. Što sam planirala i radovala se, da bi to tek tako bilo izmenjeno..."
"Razumem, mila. Ali ko zna zašto je to sada dobro ovako?"
"Ne znam baš. Idalje sam ljuta na njih. Na sve to, ostaviće me ovde i otići sami na more, pod izgovorom da je posao u pitanju. Vrlo dobro znam da rade desetak dana ostatak odmaraju. Mogla sam da idem makar da budem tamo, sama bih išla svugde, neka oni rade, šta ja imam sa tim, imam osamnaest godina..."
"Ne budi ljutica. Možda ovoga puta nije tako... Bilo bi ti dosadno da su te poveli. Ovako. Imam osećaj da će ti ovde biti mnogo lepše nego što misliš..."
"Nadam se..."- rekla sam potišteno uz blag osmeh.
Nastaviće se...
