NAJNEŽNIJI

1.deo

"Dobro da si sišla. Imam nešto za tebe..."- zaintrigirala me tim rečima, prosto sam potrčala kao bezglava mušica. U uglu kod stepenica stajala je mala krparica na kojoj je ležao prelepi zlatni retriver, a da iznenađenje bude još veće, oko njega bili su majušni štenci stari tek nekoliko dana. Njuškicama su išli u sve novo, jer još uvek ništa nisu videli do kraja. Odmah sam prišla prelepom psu koji me brižno primio u svoje maleno porodično gnezdo i upoznao me sa svojim bebama.

"To je Lipit, udomila sam je skoro kad sam je trudnu našla na ulici. I vidi kako su slatki svi oni. Bilo ih je šestoro, ali su dva nažalost uginula već prvi dan..."- tugaljivo sam oprćila usnu i nastavila da mazim psa kom se u očima videla plemenitost i dobrota, kao i zahvalnost što ona i njene bebe imaju dom.

"Mnogo je lepa bako. Samo šta ćeš sa svim ovim štencima?"

"Jedno sam obećala Viliu, a ostali... Pa prijave mi društvo i velika porodica..."- nasmejale smo se i odmah se zajedno bavile na postavljanje večere. Kako mama i tata nisu bili tu, osećala sam se opuštenije.

"Inače, šta si planirala ovih dana, sad kako su mama i tata otišli? Danas si čitav dan šetala..."

"Planiram tako svaki dan. Tu i nema baš mnogo zabave..."

"Kako nema? Sutra se održava zabava u onom kafiću na kraju puta, sva omladina će biti tu. Možda bi to trebala da ti bude prva destinacija? Treba da se upoznaš sa svima, ima divne dece, sigurna sam da ćeš se brzo uklopiti..."

"Ne znam baš. Razmisliću..."- rekla sam, a zatim pogled ponovo usmerila kroz prozor ka tužnom pastuvu.

"Bako, zašto je onaj konj čitave noći i dane vezan tu za ogradu? Čini se usamljeno..."

"Istina, usamljen je. Vlasnik mu već par dana nije tu. Vilov unuk ga je tu doveo. Mada, opasan je to konj. Nemoj mu prilaziti. Vili se već nekoliko dana oporavlja od strašne nesreće sa njim..."

"Zaista? Šta se desilo?"

"Ne znam mila, nije na meni da zabadam nos. Samo znam da se tako priča i da Vilia i Krisa nema par dana..."

"Ko je Kris?"

"Vilov unuk, kako ga se ne sećaš? Sad je jedan... Lep mladić."- namignula mi je i spustila salatu na sto.

"Ako ti tako kažeš..."- nasmejale smo se i sele za sto. Nakon večere popela sam se u svoje kupatilo, istuširala se i izašla na terasu.

Sedela sam tamo satima i satima, gledajući u tog jadnog konja. Ne može biti toliko opasan. U njegovim očima se vidi duša, kao i patnja.
Moram mu prići sutra. Želim da ga upoznam...

~Kristian pov~

"Idi kući, odmori se..."- lekar mi je šapnuo preko ramena gledajući u istu tačku u koju i sam gledam. Šest dana je već u komi, zašto se više ne probudi?

"Ne mogu, i samo znate koliko smo udaljeni. Ako se nešto desi, trebaće mi vremena da dođem..."

"Neće se ništa desiti. Samo idi i odmori se. Baka se sigurno brine..."- klimnuo sam glavom i duboko udahnuo. Pokupio sam svoje stvari sa stolice i rukovao se sa lekarom.

"Izveštavajte me povremeno, doći ću opet sutra..."- rekao sam mirno i izašao iz bolnice. Jaknu i šešir samo sam ubacio u auto, a onda se brzo zaputio ka kući.

Nastaviće se...