Stigao sam kući, baka je uveliko bila budna. Kroz prozor kuhinje, širom otvoren, video sam kako sprema doručak sva ushićena jer sam joj javio da se vraćam.
"Bako..."- odmah se okrenula brišući ruke o kecelju i pritrčala mi u zagrljaj.
"Kako je tata?"- ćutao sam, a ona je tu tišinu najbolje razumela.
"Biće to sve dobro..."- tešila je samu sebe, pa i mene. Seo sam za sto na koji je iznela svašta nešto što volim. Voleo sam njenu hranu.
"Izabel je jutros bila po mleko..."- rekla je tiho.
"Zaista? Kako je ona?"
"Dobro. Unuka joj je stigla iz grada, dugo nije bila. Baš mi kaže sve lepo o njoj. Mogao bi malo da joj pokažeš mesto, kaže da dugo nije bila i da je odavno zaboravila društvo..."
"Nemam vremena za to bako, pogotovo sad. Da ja vodam neku malu gradsku devojku pored svog posla i svega sa tatom. Ne mogu..."- bio sam odlučan, nisam se čak ni dvoumio. Ne treba mi da je upoznam, imam dovoljno svojih prijatelja, a i siguran sam da se ona ne uklapa u ovaj naš život.
"Nemoj da si surov. Imaš vremena za to, makar malo. Zbog mene i teta Izabel..."
"Razmisliću..."- kako bih se spasio daljeg nagovaranja, ustao sam od stola i krenuo napolje da posetim Vihora. Dugo ga nisam video.
Iz kante pored štale sa ponijima uzeo sam par šargarepa. Hodao sam tako sve do kapije i pred njom izbezumljeno stao. Vihor je ležao, a ušuškana u njegovim nogama i stomaku ležala je neka cura. Čitala je knjigu tiho njemu na uho dok je on kao čovek odmarao i slušao. Oslonio sam se o ogradu i nastavio da posmatram.
Ostavila je knjigu i rasplela duge pletenice svoje smeđe kose sa nekim riđim odsjajem. Okrenula se ka njemu i rukama krenula da mazi njegove obraze. Pomislio sam da će je ujesti kao i obično, no on je samo stajao mirno i gledao u nju.
Mora da je to ta unuka o kojoj mi baka priča. Ne mogu joj se setiti imena. Bilo je nekako čudnjikavo. Kao mali smo se družili, sećam se, ali... Sumnjam da bi sad htela da provodi vreme sa momkom koji radi na ranču, ipak je to za nju, devojku iz grada, sramota.
Okrenuo sam se i laganim hodom otišao da obavim sve poslove. Večeras je zabava. Ne znam da li ću ići, baka će me sigurno ubeđivati.
~Irina pov~
Sve što sam poželela da mu učinim dozvolio mi je, kao da nije bio imun na mene. Plela sam kike njegovoj dugoj grivi, bockala ga, spavala na njemu, a on me samo milo gledao. Tek sad znam da ovaj konj ne može biti opasan. On ima dušu. Samo je treba na pravi način naći.
Čitala sam mu. Kao da je kroz te opise polja i šuma u knjizi i sam bio tamo negde. Na mestu za kojim čezne. Znam da me čuje, pametan je sve on zna, baš zato me i sluša. Fali mu ta njegova sloboda, sigurna sam u to da bi rado pobegao odavde. Ostavila sam knjigu i nežno krenula da ga mazim. Bio je toliko snažan, mlad i prelep.
Duh divljine mu je igrao u očima koje su bile crnje od noći.
Nastaviće se....
