NAJNEŽNIJI

8.deo

~Kristian pov~

Spakovao sam poslednji gajbicu i pridružio se ostalima na putu ka Timijevoj kući. Tamo nas je čekala večera pod jednim visokim hrastom. Timi, Linzi, Hadson i Bela su bili već za stolom, oko njih su bile Timijeva majka i baka, služile su ih i večerale sa njima, no ja sam pogledom tražio Irinu.

Sedela je na travi tik uz drvo i umorno posmatrala zvezde. Sa stola sam uzeo njen tanjir u koji sam stavio sve što bi trebala da proba, a onda prišao i seo do nje na travu.

Povremeno se češkala po svuda, zbog čega sam postao radoznao.

~Irina pov~

"Šta ti je?"- upitao je tiho i pružio mi tanjir. Preuzela sam ga smešeći se umorno njegovoj nesvesnoj brizi. Slegla sam ramenima umorno i šapnula:

"Osećam se kao pregaženi rakun. Izgorela sam na suncu, iziritirala prste vinovom lozom, na sve to su me sad i komarci izujedali. Ne mogu lepo ni da se počešem koliko me peče sve..."- nasmejao se kao da je to bila njegova najveća pobeda, međutim, ono što nisam očekivala upravo se dogodilo.

Uzeo je moju ruku zbog čega mi se pogled zaledio u njegovim očima. Vreme je stalo i sve što sam sada znala bilo je to kako su njegove oči nešto najlepše u ovoj noći. Upitao je šapatom gde me svrbi, a ja sam kao malo dete prstom pokazivala uz nevini pogled. Na svaku je tačkicu i ujed stavljao maleni krstić što je i baka radila kad sam bila mala, samo što je on sad toliko pazio, kako me ne bi povredio zbog opekotina.

"Hvala ti..."- šapnuo a sam i tek onda shvatila da naša lica deli svega nekoliko milimetara. Sav topao vazduh sa mojih usana odbio se o njegove obraze i vratio se na od sunca ispucalu kožicu mojih usana.

"Jedi. Naporno si radila..."

"Nisam baš. Timi me štedeo maksimalno..."- nasmejala sam se i slegla ramenima. Prešao je rukom po mojoj kosi zbog čega se svaki milimetar mog tela naježio, a zatim ustao lagano.

"Pridruži nam se za stolom ako budeš želela..."- klimnula sam glavom i ostala još koji tren, pogledala sam u tanjir i videla svašta nešto ukusno od jela po kojima je ovo mesto poznato.

Sela sam na mesto do Timijeve mame koja me već uveliko svima hvalila ceo dan, zaista je bila fina i mila ženica. Prijalo mi je donekle sve danas, ako zanemarimo ujede, opekotine i stravičnu upalu mišića koja mi sleduje ujutro.

"Čula sam za tvoj dar..."- Timijeva baka šapne tiho preko stola i zakikoće se.

"Kakav dar?"- upitam još tiše uzvrativši istom količinom energije.

"Pripitomila si Vihora. To niko nije uspeo, a ovde vlada pravilo da je svaki čovek koji pripitomi divlju dušu nadaren. Životinje osete čisto srce..."- Timi mi objasni dok njegova baka potvrđuje klimanjem glave.

"To je sitnica. Jednostavno se desilo..."

"To je dar koji je u selu imao još samo tvoj deka. Sećam se, on i Vili su na ranč dovodili mnoge divlje konje koje su lovili na poljani. Na jedan dodir njegove ruke, konj bi sam pošao za njim i odlučio da mu bude saputnik sve do sopstvenog kraja..."

"I baka kaže da sam to nasledila od njega. Žao mi je što je umro, nismo se ni upoznali kako treba. Jedva da ga se i sećam..."- izdahnula sam tiho.

"Volela bih da odem na tu poljanu..."- izgovorila sam prekinuvši tišinu.

"Na poljanu ne idu neiskusni. Opasna je..."- Bela oštro odbrusi zbog čega se moj pogled pun inata i njen pun ljubomore ukrste kao mačevi dva Titana pred svima.

"Dar je dar, treba ga iskoristiti. Volela bih da vidim te slobodne divlje konje i njihova krda..."- pogled premestim na Krisa nekako očekujući da će on prvi da se složi sa mnom.

"Poljana zaista jeste opasna. Treba ti malo vežbe i pored tog dara..."- rekao je tiho uživajući u svojoj večeri.

"Nauči me onda svemu što trebam znati..."- pogledao me tek sad nekako značajnije.

"Nemam vremena za to, oprosti Iris..."- iako je njegov odgovor bio suprotan očekivanom, osmehnula sam se milo jer me po prvi put nazvao tim nadimkom.

"Ne dugo, svaki dan po petnaestak minuta. Tu sam celo leto, naučiću brzo sve što trebam znati..."- predomišljao se dugo, ali onda na kraju pristao da se slučajno ne predomislim. Rukovali smo se uz osmeh što je posebno razljutilo Belu. Ustala je od stola gurnuvši svoju stolicu što me izuzetno razljutilo.

"Kakva drskost..."- baka je tiho odbrusila.

"Slažem se, nekontrolisana bezobraznica..."- u inat njemu, a ponajviše njoj, rekla sam to tako odlučno i nastavila večeru.

"Izvinite me..."- rekao je da malo umanji neprijatnost i otišao za Belom. Osvrnula sam se kratko, da ne buljim previše dugo jer bi neko nešto mogao da posumnja, a to nisam želela.
Ipak on ima devojku, kakvu takvu.

Nastaviće se...