NAJNEŽNIJI

7.deo

~Kristian pov~

Iznenadio sam se kad sam je ugledao ponovo u boksu. Mada, to mi je jasno reklo sve. Moje reči doživljavala je i više nego ozbiljno. Osmehnuo sam se i spustio ruke na bokove.

"Opet maziš mog konja..."

"Rekao si da mogu kad god želim.."- spremno mi odgovori sva nasmejana, a ni ne pogleda me.

"Istina..."- prišao sam mu sa određenom dozom straha da ga ne uznemirim jer ona mu je čučala kod kopita i četkala mu noge i rep. Ne bih voleo da je povredi zbog mene.

"Nadam se da ti ne smeta što brinem o njemu. Vidim da se ne slažete baš..."- ustala je naglo na šta se Vihor nije ni makao. Na ogradu je okačila četku i vratila se do nas.

"Moram da krenem..."

"Kuda to?"

"Kod Timija!"- mislila je da ne znam, ali iskren da budem, od nje sam sve očekivao, samo ne to da ode i pomogne u tako teškom i iscrpljujućem poslu.

"Ti ćeš brati grožđe sa nama?"- upitam je kroz smeh na šta se ona prkosno namrgodi.

"Da, ja. Ima li tu neki problem?"

"Pašćeš na pola gajbice..."- odlučno sam rekao jer sam u to i verovao. Nema ona kapacitet za rad, bilo kakav, pogotovo ne na jakom suncu. Vezao sam Vihora i lagano preskočio ogradu.

Krenula je za mnom.

"E baš neću!"

"Videćeš i sama. Pobeći ćeš čim sunce postane malo oštrije, ako ne i pre..."- prekrstio sam ruke na grudima kad me ljuto sustigla i preprečila mi put.

"Kladimo se onda..."- pružila mi je ruku što sam prvo precizno skenirao.

"U šta? Kesicu bombona i dve lizalice?"- ruke su joj bile bele, prave gospodske, njeni nokti bili su uredno sređeni, sve pod konac. Delovale su kao nešto mekše od paperja. Nisu mi ulivale nadu u to da mogu podići išta teže od kašike.

"Hej, stariji si samo četiri godine od mene..."- još prkosnije izgovori i spusti ruku.

"U redu. Evo kladićemo se..."- osmehnuo sam se i pružio ruku lukavo. Bez razmišljanja ju je stegla i pogledala me u oči. Bio sam u pravu, dlanovi su joj bili meki poput svile. Čini mi se, da ih samo jednom spustim pod svoje lice zaspao bih lakše nego na nekom mekom jastuku.

"Ako makar u pola ne budeš kao mi, nećemo te više primati u društvo i nećeš viđati Vihora..."

"Jako nezrelo moram priznati. Ali dobro. A ako budem ista kao vi? Šta mi onda nudiš?"- upitala je znatiželjno i podigla obrve.

"Poljubi ću te."- moja neumesna šala na nju je izgleda ostavila ozbiljan utisak zbog kog se odmah zarumenela sva. Oči su joj odjednom bljesnula nekim nepoznatim sjajem... čudna si ti malena.

"Šalio sam se. Trpeću te i neću više potcenjivati tvoje sposobnosti..."

"Pošteno!"- izgovorila je kratko i odmah presekla naše ruke. Krenula je brzim hodom ispred mene, a ja sam je odmahujući glavom pratio. Pokušavala je svom silom svojih nogu da mi umakne, ali ja sam prirodno bio brži jer je jedan moj korak merio bar tri njena.

~Timi pov~

"Hej, pogledaj ono..."- Linzi se zadihano baci na mene i usmeri mi pogled ka putu koji prolazi pored vinograda. Šetali su laganim korakom i razgovarali o nečemu, izgleda jako zabavnom. Otkako se Vilu desilo sve ono nisam video Kristiana nasmejanog, mada, kad malo bolje razmislim, nikada nije bio ovako nemirnog duha kao u poslednje vreme.

Uvek je nekako bio pasivan i opušten, izgleda da je njena vatrenost dosta uticala na njega.

"Slatki su..."- Linzi mi šapne dok se osmehuje zabavljeno na mom ramenu.

"Opet ona..."- začujem Belino gunđanje i povučem Linzi za sobom kako ne bi nastao neki problem. Susreli smo se sa njima svo troje. Pozdravili smo se i razdvojili jer Bela je ponovo bila izuzetno ljuta.

"Ne razumem. Komšije smo, šta ona misli?! Pa moramo ići istim putem kad živimo blizu!"- progunđala je i uzela prvu gajbicu.

"Ma pusti je, besposlena. Nisam znao da ćeš i ti doći..."- namestio sam meki papir u njenu gajbicu kako se grožđe ne bi oštetilo i smestio sam ruke u džepove.

"Želim da pomognem. Hajde odmah da pođemo..."

"Čekaj. Ne ide to tako. Ovo je belo grožđe, daj da ti prvo pokažemo šta treba da ubereš, da ne ubereš nešto što nije još zrelo..."- osmehnula se i spustila pogled.

"Nikada neću biti kao vi..."

"Ni ne moraš, baš zato si nam draga. Čak ni mi međusobno nismo isti..."- Linzi joj je odgovorila puna razumevanja i uputila je u njenu vrstu.

Nastaviće se...