NAJNEŽNIJI

9.deo

~Kristian pov~

"Iris!"- potrčao sam do nje kako bih je stigao. Okrenula se lagano i prošaputala: "Nadam se da ste se pomirili..."

"Nisam došao zbog toga. Da li zaista želiš na poljanu?"- kako sam joj to pomenuo umor je nekako nestao sa njenog lica. Zainteresovano je razjapila okice i tajanstveno se osmehnula.

"Volela bih to najviše na svetu..."- namignuo sam joj i uz jedan kratak zvižduk razbudio Vihora. Prišao je ogradi i na moju jasnu komandu preskočio istu.

"Kad si ga naučio ovo?"- zadivljeno se osmehnula i odmah ga zagrlila snažno.

"Ne odajem se tako lako..."- uzjahao sam ga i pružio joj ruku. Zagledala se ponovo u nju kao malopre na večeri, a zatim podigla svoj očaravajući pogled na moje lice.
Na tren sam osetio slabost u grudima, koju nikada pre nisam.

Uhvatila je moju ruku, a ja sam je podigao i smestio tik uz sebe. Rukama sam je obgrlio kako bih držao uzde, a onda se prvi put pobunila.

"Hoću ja da ga vodim, mogu li?"- šapatom mi ugreje vrat zbog čega sav izbezumljen samo spustim tanke uzde u njene ruke.

"Kuda vas vodim?"- ispričao sam joj kratko put, a onda nežno i ovlaš obgrlio rukama njen struk.

~Irina pov~

U mojoj glavi bila je praznina, sve o čemu sam mogla misliti bile su te snažne ruke koje me nežno grle. Neko vreme je distanciran stajao uspravljen kao sveća, pa se vremenom sve više oslanjao o mene sve dok mu glava nije završila na mom ramenu. Kako me Vihor već sam poslušno vodio, pustila sam jednom rukom uzde i njome nežno dotakla njegove na svoj struku.

"Nisam verovao da onaj mali riđokosa davež može izrasti u ovakvu devojku..."

"Neočekivane stvari se kad-tad dese..."- odvojio je svoj dlan od mog struka i dozvolio mi da u njega ugnezdim svoju ruku. Prsti su nam se lagano upleli i samo sam na tren sklopila oči oslanjajući se o njegova uznemirena prsa. Disao je sve lakše i mirnije, kao da sam i njega lako pripitomila.

"Stigli smo..."- šapnuo je na moje uho i lagano sišao sa Vihora. Iako je znao da umem sama, pružio je ruke ka meni kako bi me spustio, što sam ja, praveći se naivna, prihvatila.

"Koristiš gužvu da me celu ispipkaš."- prkosno sam ga pogledala pogledom punim znatiželje. Prijalo mi je, ali otkud sad sve ovo odjednom?

"Ne znam kakvi su momci tamo odakle dolaziš, ali ovde stvari ne funkcionišu tako. Za razliku od njih mi imamo kulturu..."- kratko mi odbrusi i za tren postane opet hladan i smrknut.

Skinula sam uzde Vihoru i pustila ga, a on je odmah potrčao ka krdu koje je u visokoj travi ležalo i odmaralo od napornog dana koji je iza njega. Bili su tako mirni i spokojni, a o lepoti da ne govorim. Svaki je imao svoje šare i svaki je bio lep na svoj način, no Vihor se nekako od svih njih najviše isticao. Jedini je bio tako crn kao noć, autentičan po ponašanju i duhu.

"Želiš li da im priđeš?"

"Zar to ne bi trebalo da bude opasno?"

"Samo ako ih probudiš..."- prvi je krenuo ka krdu, ali sam ga preduhitrila i preprečila mu put.

"Neka ih, posmatrajmo iz daljine. Vidiš da je i on legao pored njih..."- uhvatila sam ga za ruku ne mareći za taj mrak pogled, a onda ga povukla za sobom ka prvom stablu. Seli smo u visoku travu i pogled izgubili u lepotama poljane i ove noći.

Ni te čari nisu mi dugo krale pažnju, moj je pogled tako lako skliznuo sa njih na njega. Spustio je pogled na mene zbog čega sam se postidela. Uhvatio me na delu.

"Mrzim to što osećam dok si tu..."- šapnuo je i spustio glavu bliže mojoj...

Nastaviće se...