Povredićeš me 🔚

Part 23

- Kako to misliš otišao je? Gde? – petnaest minuta kasnije rebrim Stefana.

- Izgleda da se desilo nešto u kući onog alkoholičara koji bije decu.

- Šta se desilo?

- Ne znam, samo je izjurio.

Uzela sam telefon i nazvala ga. Ne javlja se. Nešto nije u redu, osećam to.

Ne mogu samo ovde sedeti, ne znam ni gde sam krenula kada sam ugledala uplakanu Bojanu i izgubljenog Miodraga.

- Šta se dogodilo?

- Sandra, eksplodirala je kuća – jecala je.

- To je loše – nisam loša ali zar zbog toga plače?

- Kristijan je bio u toj kući, otišao je po neku decu – viknula je kroz plač a ja sam se zaledila. Šta? Kristijan? Ne. Odjednom je postalo mračno.

Otvaram oči i vidim plafon? Bolnica, ponovo. Ustajem u sedeći položaj pokušavajući da se prisetim kako sam dospela ovde. Kristijan, sinulo mi je. On je . . . Eksplozija. Moram da saznam šta se desilo? On mora da bude dobro. Teturavo ustajem iz kreveta, dok me srce sve više steže u grudima. Neću podneti da ga izgubim, ne sme biti mrtav, imaćemo bebu, bićemo porodica. Suza mi suzu stiže dok pokušavam da se stabilizujem. Ne mogu više biti slaba, ne danas.

Najednom su se otvorila vrata i ugledala sam Kristijana na njima. Prljavog, izgrebanog i izgužvanog Kristijana.

- Kristijane – kriknula sam i bacila mu se u naručje. Tu je, živ je, dobro je. Osećam ga pod prstima zašto onda ne mogu da prestanem da plačem.

- Ššš, dobro sam, sve je u redu – čula sam njegov glas i pukla. Gurnula sam ga.

- Da li si ti normalan? – viknula sam.

- Ne možeš tek tako da odeš a da mi se ne javiš, i koji ćeš đavo u kućama koje eksplodiraju? – drala sam se iz sveg glasa. Besna sam i ljuta.

- Ne možeš to da mi radiš – gurnula sam ga.

- Ne možeš da me ostaviš kad ti se prohne i ne možeš da eksplodiraš – tresem se cela dok ga streljam pogledom.

- Žao mi je, oprosti mi, molim te nemoj da se uzrujavaš.

Da se ne uzrujavam? Ponovila sam u sebi. Trudna sam, ne mogu ovo da radim svojoj bebi a ni sebi.

- Trudna sam – rekla sam tiho.

- Znam, Milena nam je rekla kada su te doneli. Sandra – uhvatio me za ruke.

- Molim te oprosti mi – vidim mu tugu u očima.

- Besna sam na tebe, napustio si me, ne želim da mi se vratiš zato što sam trudna – ne ovako.

- Znam i veruj mi nikada se u životu nisam kajao više zbog nečeg, volim te. Molim te reci mi da ćemo zadržati bebu?

- Naravno da ću je zadržati – uvredila sam se.

- Nikad ne bih abortirala.

Nasmešio mi se i zagrlio me, opustila sam se, priznajem.

- Potrebno mi je vreme.

- Nemoj ovo da nam radiš – pustio me iz zagrljaja.

- Znam da i ti mene voliš, inače se ne bi vratila.

- Volim te, ne poričem to ali trebaće mi vremena da ti ponovo verujem. Kako da znam da me nećeš ponovo napustiti? – to me izjeda.

- Neću, kunem ti se, tada sam to učinio samo zato što je u tom trenutku to bilo najbolje za tebe.