𝑁𝑒𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑜 - 𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑖 ✅

•30•

"Siguran si u to?", Svetozar me još jednom ozbiljno upita, a ja klimnem glavom.

"Želim da provedem ostatak života s njom. Previše nam je vremena trebalo da jedno drugome priznamo osećanja i ne želim više ni dana bezveze da potrošim", iskreno mu kažem, a on se osmehne.

"Nije te strah da će te možda odbiti?", oprezno upita, zbog čega se zamislim. 

"Nije. Uveren sam da će pristati, a i ako ne pristane, nikom ništa. Sačekaću neko vreme pa ću je onda ponovo pitati. Biće moja žena kad-tad."

"Znao sam da si lud za njom, ali ovoliko?", počne da se smeje kao lud, na šta ja samo prevrnem očima.

Ne vidim šta je tu toliko ludo. Volim je i ne želim da stanemo na samo jednom detetu. Iako je Andrea neraskidiva veza između nas dvoje, želim još nekako da je vežem za sebe. Pa kad joj u naletu nekog samo njoj poznatog ludila dođe da me ostavi, to neće biti tako prosto i jednostavno.

"Moram ti priznati - originalan si. A i to mi nekako ide uz vas dvoje. Iako imate dete, oboje ste i dalje detinjasti", nasmejem se, jer je to živa istina.

"I planiraš baš danas da je zaprosiš?", odlučno klimnem glavom, jer nema toga što bi me odgovorilo od ove ideje.

"Mislio sam da Dana i ti pričuvate Andreu. Želim da budemo sami u tom trenutku", nervozno prođem rukom kroz kosu, moleći se u sebi da pristane kako bi sve moglo da ide po mom genijalnom planu.

"Naravno, brate. Oboje obožavamo tog malog anđelka", oduševljeno pristane, zbog čega se ja nasmejem.

"Ponekad je više kao đavolak. Naročito kad nam noću ne da da spavamo", i pored tih trenutaka, koji znaju da budu jako naporni, Andrea je nešto najlepše što mi se desilo u životu. Uz njenu mamu naravno.

"Jesi rekao svojima za ovo što planiraš?", odjednom se seti, a ja odmahnem glavom.

"Prvo da ona pristane, pa ću im onda reći."

"Šta misliš kako će reagovati?", uvek on ima neko potpitanje.

"Ma njih dvoje će biti uredu s tim. Odrastao sam i mogu da donosim sam svoje odluke, a i svidela im se Tijana. Ali zato se mojoj divnoj sestri to baš i neće svideti", kažem uz uzdah, zbog čega me on saosećajno pogleda.

"Nije mi jasno što toliko ne voli Tijanu."

"Ma ne znam ni ja. Čitala je o nama u vestima i i dalje živi u ubeđenju da ja nisam s Tijanom jer je volim, već zato što imamo dete. Uostalom to je njen problem, ne i moj", slegnem ramenima, jer zaista ne želim da razbijam glavu tim. Meni je bitno da ja volim Tijanu i da ja znam koliko me život s njom čini srećnim.

•Tijana's pov•

"Napokon si srećna."

"Zaista jesam", kažem uz osmeh dok grijem dlanove od vruću šolju čaja. Iako je već februar i trebalo bi polako da otopli, ove godine nije tako. Temperature su i dalje jako niske i svuda oko nas je sneg. I u Sevilji je hladno, ali ni blizu kao ovde. Doživela sam blagi temperaturni šok kad smo stigli.

"Kako tebi i Sveti ide?", upitam je pre nego što otpijem gutljaj vrele tečnosti ne bih li se tako ugrejala. Primetim kako se zacrvenela na spomen njihove veze, ali mi blistavi osmeh na njenom licu da do znanja da je sve i više nego dobro.

"Zapravo postoji nešto što želim da podelim s tobom. Ali da ostane među nama", uozbilji se, pa joj ja obećam da neću nikome ništa reći.

"Uskoro će nas biti troje", kaže to tiho dok uz osmeh posmatra svoj stomak. Nakon prvih par trenutaka šoka, počnem da vrištim od sreće.

"Rekla si mu, zar ne?"

Nema sumnje, biće odlični roditelji. Dovoljno mi je da ih vidim kako se ponašaju s Andreom da mi to bude jasno.

"Ne još uvek. Saznala sam pre par dana i sad čekam neki poseban trenutak za to", osmehne mi se, a ja ne izdržim a da je ne zagrlim.

"Mnogo mi je drago zbog vas. Zaslužujete svu sreću ovog sveta", naše radovanje prekine lupanje ulaznih vrata. Odmah zatim se Danilo i Svetozar pojave u dnevnoj sobi. Nasmejemo se kad primetimo da im se uši crvene od hladnoće, dok se i dalje tresu.

"Je l' to čaj?", Danilo me upita kao da mu od mog odgovora život zavisi, zbog čega ja uz osmeh klimnem glavom i pružim mu šolju. Otpije par gutljaja da bi se ugrejao, pa je spusti na sto.

"Hvala, ljubavi", i dalje srce zatreperi svaki put kad me tako nazove.

"Princeza spava?", nasmešeno upita, a ja klimnem glavom u znak potvrde.

"Šta kažeš da ti i ja malo prošetamo?", pogleda me upitno, a ja se zbunim.

"Po ovoj hladnoći?", nisam baš luda za tom idejom.

"Obućićemo se toplije i neće nam biti hladno. Samo malo da prošetamo po kraju i vratićemo se, obećavam", pošto me pogleda molećivo, pristanem pa odem da se spremim. Jeste da mi ni tri zimske jakne ne bi pomogle, ali neće me ubiti ispunjavanje njegove želje.

Nakon što se na brzinu spremim, vratim se u dnevnu, gde me Danilo već čeka. Zahvali se Danici i Sveti što nam čuvaju dete i obeća da nećemo dugo, pa izađemo iz stana. Kako iskoračimo kroz vrata zgrade, pogodi nas nalet hladnoće.

"Zar nismo mogli ostati u toplom stanu i družiti se s njima dvoma?", ozbiljno ga upitam, a on mi uz osmeh kaže da nismo.

"Obećavam, ljubavi, nećemo se dugo zadržati. Ne bih ja dozvolio da se ti mrzneš bez razloga", ako je i bilo neke sumnje do sad, sad je više nema.

"Koji je to razlog?", iznenađeno ga pogledam, na šta mi on kaže da se strpim malo. S njim mi ionako uvek treba strpljenja.

Isprepliće naše prste dok polako hodamo praznim ulicama. Svi pametni ljudi su u svojim toplim domovima, samo ja s njim hodam po ovakvoj hladnoći.

"Možemo li sad kući? Zaista mi je hladno", zakukam kad dođemo do nekog parka, u kome sad nema nikoga.

"Nemoj da si takav mrgud", poljubi me, pre nego što uspem ponovo da se pobunim pa se malo udalji od mene. Okrenem se ka ulici proučavajući kraj u kom sam se našla. A onda osetim udarac u leđa, pa se namršteno okrenem ka njemu.

"Da li si ti to mene pogodio grudvom?", raskezi se dok klima glavom, zbog čega prevrnem očima.

"To nije bilo lepo, Danilo. Ja se ovde mrznem zbog tebe, a ti me još gađaš grudvama. Što smo koji đavo i morali da izađemo?", nastavim da gunđam, pa primetim kako je i on ovaj put prevrnuo očima, iako osmeh i dalje krasi njegovo lice.

I iako sam ga ja upravo iskritikovala, on ponovo baci grudvu na mene, ali je ja uhvatim pre nego što me pogodi. Pođem da je bacim na njega, ali stanem pa je pogledam malo bolje. Krenem polako da skidam sneg pa ostanem u šoku kad shvatim šta se dešava.

Podignem pogled ka Danilu i primetim kako me uz osmeh posmatra, dok stoji tačno ispred mene. Uzme kutijicu iz mojih ruku, pa se spusti na koleno, dok ga ja i dalje šokirano posmatram.

"Najmilije moje, da li bi želela da me učiniš najsrećnijim čovekom na svetu i pristaneš da budeš moja žena do kraja života?", suze radosnice počnu da se spuštaju niz moje lice dok posmatram njega koji uz osmeh iščekuje moj odgovor.

Čime ja zaslužih ovoliku sreću?

"Naravno da bih želela, Danilo", spustim svoje ruke oko njegovog vrata i strasno ga poljubim.

"I je l' bilo vredno mržnjenja?", upita me uz osmeh, a ja klimnem glavom.

"Ti si svega vredan."

Hvala danicasidereum na ideji 😅💙

"Hristos se rodi!", svima koji danas slave Božić 💙