𝑁𝑒𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑜 - 𝑜𝑏𝑎𝑣𝑒𝑧𝑛𝑖 ✅

•38•

"Jesi dobro?", zabrinuto je upitam, a ona klimne glavom. Ne znam zašto me laže, kad veoma dobro znam da je ponovo povraćala.

"Sigurno?", sumnjičavo je pogledam, u nadi da će mi ovaj put reći istinu, ali to se ne desi.

"Što si onda ponovo povraćala? I da te podsetim, to ti je već peti dan za redom", dam joj do znanja da znam. Čak štaviše mislim da znam i razlog svega ovoga, ali ona uporno poriče da joj je loše.

"Hvala, ali znam i sama da brojim. Pokupila sam stomačni virus odnekud, otkud znam", kaže nemarno, što me već polako nervira. Samo li se nakašljem, ona pravi dramu kao da umirem, a kad je njoj loše, onda to nije nikakav problem.

"Čak i da je stomačni virus, svejedno treba da ideš doktoru", namerno naglasim ovo čak, jer sam sto posto siguran da to nije u pitanju.

"Šta bi trebalo da ti znači to čak?", ozbiljno me pogleda, na šta ja prevrnem očima.

"Da se ne pravimo ludi ni ti, ni ja. Mislim da nam je oboma jasno da se meni ispunila želja i da ćemo za malo više od pola godine imati još jednog plačljivka", uz blistavi osmeh izgovorim, ali ne primetim istu dozu sreće kod nje.

"Što nema nikakvog osmeha?", zbunjeno je upitam, pa me pogodi njen odgovor.

"Možda zato što nisam baš srećna zbog toga."

Gledam u šoku i ne znam šta da joj kažem na ovo. Ne razumem. Mislio sam da je između nas dvoje sve super i da delimo želje vezane za budućnost.

"Zbog čega, Tijana?"

"Lako je tebi. Nećeš se ti patiti sve do porođaja, već ja. A vidim da zaboravljaš da je i Andrea još uvek mala. I kad ti, gospodine, odeš na drugi kraj države zbog utakmice ili još gore, kad odeš na pripreme, šta ja sama da radim s dvoje male dece?", odavno je nisam video ovako ljutu.

Izađe iz sobe i ostavi me da zbunjeno gledam za njom.

Koji đavo se upravo desio?

•Tijana's pov•

Dano, trebaš mi

Pošaljem joj glasovnu poruku i sednem na klupu ispred njene zgrade.

Istog momenta mi dođe poruka od nje u kojoj me upita gde sam. Napišem joj da sam ispred, pa je za manje od pet minuta ugledam ispred sebe.

"Šta se desilo?", zabrinuto me upita i sedne pored mene.

"Izgleda da sam ponovo trudna", zabijem glavu u šake. Moja reakcija je zbuni pa blago zamuca.

"Ali zar to nije dobra vest?"

"Nije da nije, samo-", zastanem jer ne znam kako ovo da prevalim preko usana. Trudna je i možda je i bolje da ne vidi to onako kako ja vidim.

"Samo?", pogleda me upitno, ne dajući mi da tako lako odustanem od razgovora.

"Nisi ni svesna koliko mi je porođaj bio težak. Ne mogu ponovo kroz to da prolazim", iskreno joj kažem razlog moje brige.

"Kako misliš težak?", pogleda me zbunjeno, jer joj više ništa nije jasno, a ja samo uzdahnem.

"Ne mogu da pričam o tome. Svetozar me razume."

Sad tek deluje kao da joj ništa jasno.

"Tebe je naterao da odeš kući da spavaš, a on je ostao tu. Dogovorili smo se da ti ne pričamo da te ne bismo isprepadali bezveze. Ali stvarno ne mogu da pričam o tome", molećivo je pogledam, pa ona samo klimne glavom.

"Baš me interesuje kako je Danilo reagovao na tvoju reakciju", pogleda me znatiželjno, a ja uzdahnem. Delovao je povređeno kad sam rekla da baš i nisam srećna zbog trudnoće.

"Mislim da je povređen. A dok se ja vratim će verovatno biti i ljut", spustim pogled, a ona spusti dlan na moje rame, pa krene da me teši.

"Samo mu iskreno reci u čemu je stvar. Voli te i sigurna sam da će razumeti tvoj strah. Proći ćete vi kroz sve to zajedno i sve će da bude super. Ipak bi zet još dece", poslednjom rečenicom izmami osmeh i na mom licu.

Iz nekog razloga je opčinjen decom i kad bi se samo on pitao ja bih konstantno bila trudna. Lepo je praviti decu, ali idućih devet meseci nakon toga mi se baš i ne sviđa.

"Iskreno se nadam da će razumeti."

•Danilo's pov•

"Ne razumem je, brate. Mislio sam da se šali i da će biti srećna kao i ja što ćemo dobiti još jedno dete, ali zapravo je bila ljuta."

"Ma ti si to sigurno pogrešno protumačio", Sveta mi kaže utešno, ali ja odmahnem glavom.

"Nisam ja ništa pogrešno protumačio. Nadurila se i izašla iz stana. I još me ostavila da ja pola sata moram da smirujem Andreu, koja je bila uzrujana zbog njene vike", sad se već i ja polako ljutim, jer ne mogu da razumem.

Uvek sam tu i trudim se da pomognem oko Andree koliko god mogu, a ono što je rekla je zvučalo kao da me nikad nema za nju i dete.

"Danilo", trgne me iz razmišljanja pa ga pogledam upitno.

"Možda bi trebalo nešto da ti kažem", radoznalo ga upitam o čemu se radi, na šta on uzdahne kao da mu baš i nije lako pričati o tome.

"Recimo da ja razumem što Tijana i nije baš tako oduševljena tom vešću."

Sad tek ništa ne razumem.

"Nije ti nikad rekla, zar ne?"

"Šta je trebalo da mi kaže?", zbunjeno ga gledam, jer ne shvatam na šta misli.

"Sve što mogu da ti kažem je da joj porođaj nije bio baš najlakši. Pre bih rekao da je uplašena, a ne da nije srećna zbog vesti", gledam u njega iščekujući nastavak, ali ga ne dočekam.

"Ne mogu da ti pričam detalje, nije na meni. Samo te molim da je razumeš. Budi uz nju i bićete vas dvoje dobro", posavetuje me, a meni dođe da sam sebi lupim šamar. Nadurio sam se, a ona kao i obično ima valjan razlog za svoje ponašanje.

"Da je zovem?", začujemo otvaranje ulaznih vrata, zbog čega mi Sveta kaže da izgleda neće biti potrebe za tim. Ona i Danica se pojave kod nas u sobi i primetim da deluje kao da je malo bolje volje. Sedne pored mene i ozbiljno me pogleda.

"Izvini", oboje kažemo u isto vreme, zbog čega se ovo dvoje nasmeju. Čak i meni osmeh zatitra na usnama zbog trenutne situacije.

"Objasnio mi je Sveta sve. Otićićemo sutra kod doktora, pa ćemo se polako prilagoditi datoj situaciji. Želim da znaš da sam uvek tu", kažem polako, a ona se iskreno osmehne.

"Znam, Danilo. Preguraćemo i ovo, kao i sve ostalo."

Ostao je još samo jedan deo i on izlazi u ponedeljak 😏 Nikad ne volim taj trenutak kad završavam priču, ali i to se mora 🙈