Ovo je NJENA priča.
Ovo je priča jednog psa koji je svima oko sebe život ispunjavao srećom i smijehom. Njenim dvonošcima nije uvijek bilo smiješno, ali je uvijek bilo zanimljivo, neočekivano, drugačije...
Ovo je priča o Nori i o domu od kojeg je viš...
- Jesi sredila kuću? – pita me frendica na kavi nakon posla.
- Konačno, i kuću i vrt, sad guštam. Sijem, sadim, pljevim, sadim... U Bauhausu sam ko doma.
- Ali nešto ti fali.
- Fali mi love da sve to sredim do kraja.
- Ma bit će love. Fali ti pas.
- Si ti normalna? Taman sam uredila vrt, sve ono drveće i kaskade i čudesa koštalo je više nego bubreg.
- Šta je kuća bez psa? Ajd reci ti meni.
- Posudit ću si od frenda kad se poželim, ionako mi je ona njegova već malo premjestila čuvarkuće. Pa sad više ne čuvaju kuću, nego tamo gdje ona misli da treba.
- Ne može onakvo dvorište biti bez psa. Slušaj sad.
I tako je krenulo. Pa tko ne bi pao na priču kako je jadna po najvećoj vrućini ostavljena zavezana špagom za kontejner od smeća, bez hrane i vode, kako je oko vrata imala karton s imenom Nera, kako je bila ko kostur, a smrdila je ko taj kontejner? A čovjek već ima dva psa i obitelj u dvosobnom stanu i ne mogu imati još jednog. I ako ju ja sad ne spasim, morat će je odvesti u azil. A znam kako je grdo u tim azilima. I tko zna šta će biti s njom. I bla bla bla bla blaaaa...
Šta bi vi napravili?
Ja sam duboko uzdahnula, zapalila još jednu pljugu, nazvala sina i pitala ga jel se slaže, a on je ko iz topa ispalio: - Kako hoćeš, bit će to tvoj pas. Ja više volim mačke.
Pogledala sam frendicu koja se već cerekala. Znala je kako me obraditi.
- Dobro, ali ti si kuma, da znaš. Ako se meni šta dogodi, preuzimaš.
- Ma dobro, dobro, i na faks ću je poslati ako treba, samo ajde.
I tako sam sjela u auto i zapalila do školskog dvorišta gdje su me već čekali. Kakva namještaljka! E, moja S, plaćat ćeš mi kave cijeli mjesec.
- Ona vam je jako dobra, mirna, sluša, jede šta joj date, ma nećete imati s njom nikakvih problema – hvalio je sretni nalaznik crnu čupavicu koja me je gledala širom otvorenih očiju i poskakivala pored njega.
Ha!!! Neće biti problema? Problem je jedna jako smiješna imenica za ono što je dalje bilo.
***
Nora
Ko je sad ova? Smiješi se. Mazi. Grli. Nosi me u auto. Gledam onog šta me našao, on samo stoji i gleda u nas. Znači, neće me više.
- Ej, idemo k tebi? Oćeš me ti?
Ništa. Ne govori pasji.
Nekako je smotala tu lajnu oko naslona u autu pa nisam mogla do nje, samo je stalno govorila: - Budi mirna, budi mirna, još malo, brzo ćemo stići. Još malo, još malo. Evo, tu smo.
Napokon. Sad će valjda biti neke hrane i vode.
Ha? Ne, ne, neeee... Opet nekakva u bijeloj kuti. Mrzim Bijele Kute. One pikaju.
- Koga mi to imamo, ha? – smije se Bijela Kuta dok me ova stavlja na stol. Kuta mi opet gleda zube. Kog vraga gledaju u te zube? Imam ih sve. Mogla mi je dati nešto za jesti pa bi vidla jel imam zube. Pipa me, gleda, viri u uši i... Opet pod rep. Grrrr, ne gledaj mi u guzu, ne volim to. A ova koja me je dovezla priča kako sam pronađena napuštena kod smeća, kako me je neki tip spasio, ali nema mjesta da me zadrži i melje li ga melje dok me Kuta pipa.
- Šta misliš koliko je stara?
Stara? Ja stara? Jeste vas dvije ćorave?
- Pet mjeseci najviše – odgovara Kuta.
- A koliko će još rasti, šta misliš?
- Neće ti ona biti jako velika, srednji šnaucer.
Dok je ova moja? klimala glavom, Kuta je s nekakvom stvari prelazila po meni. I onda je stvar zapištala, a ja sam poskočila.
- Ups – iznenadila se Kuta.
Ups, da, ups, šta misliš kakav je tek meni bio ups kad mi je ta stvar zapištala kraj uha?
- Čuj, ona ti je čipirana.
- Ma kako? Tko? Hoćeš reći da ima vlasnika?
- Sad ćemo vidjeti.
Kuta je nešto kuckala po kompjuteru, i kuckala i kuckala...
- Ona ti je čipirana u azilu.
- Pa dobro, sad je moja – javlja se ova moja.
- Nije, čipirana je tamo.
- Možeš li upisati mene kao vlasnika?
Jupiiii! Tooo! Znači, ova me hoće. Stvarno me hoće. Mislim da ću joj oprostiti i ovu Kutu kojoj me dovukla. Dobit će veliko slovo. Sad će biti Moja. Dobro, ako da neku klopu. Gle kak sam mršava.
- Ne smijem, to bi bilo ilegalno. Moraš riješiti s njima, evo ti broj.
- A cijepljenje?
- Dat ću joj protiv zaraznih, a protiv bjesnoće kad riješiš s azilom.
Ova Moja je sva zbunjena uzela taj broj, a Kuta me je pikala. Te Kute su nekakva posebna vrsta. Mrzim ih. Samo pikaju. Ma pikaj sebe, Kuto jedna obična, pa vidi kako je to!
Ova Moja me je opet stavila u auto i vozila, sada stvarno kratko. Stigli smo.
- Evo, doma smo. Ajde, hop – pustila me je iz auta.
Oho! Gle ti ovo. Dvorište, drveće, trava... dobro, dobro. Cvijeće! I zemlja, puuuuno zemlje. To ja zovem dobar dom. Znate vi koliko se tu ima za kopati?
Moja mi je odma dala klopu i vodu, fina neka klopa, ovo je bolje od svega šta sam do sada jela. Mmmm... A di ću sad? Nisam se ni okrenula, a ona je već imala telefon na uhu.
- Hej, dođite vidjeti šta imam. Ajde, ajde, kuham kavu, dođite.
Da, ovi ljudi stalno piju tu kavu, to im je valjda nešto posebno, ko meni fina sočna kost. Oni vam mogu sjediti uz tu kavu ko ja uz takvu kost. Satima!
No, da se snađem. Aha, trava, tu baš nije lako kopati, ali vidi tamo ono drveće šta glumi ogradu. E tooo, tu je fina mekana zemlja. Super! Tek što sam se zavukla, došli su ti neki koje je zvala na kavu i Moja je počela pričati kako ima iznenađenje, počela se okretati oko sebe i gunđati: - Pa di je sad nestala? Di je?
Hihihi... Nađite me ako možete.
- Ljudi, pa ne znam di je nestala, sad je bila tu.
Rastrčali su se po kući, pa po dvorištu, na tavan... Ma glupost, pa šta ću gore, tamo nema zemlje. I onda je počeo koncert: Noraaaa! Noraaaa! Nooooooraaaaaa!
U ovom dvorištu će biti jako zabavno, već vidim.
Oops! Questa immagine non segue le nostre linee guida sui contenuti. Per continuare la pubblicazione, provare a rimuoverlo o caricare un altro.
***
I tako je počelo. Odmah sam je preimenovala u Nora, pa neće se valjda moj crni pas zvati Nera? Da sam znala kako će joj ime postati program, zvala bi se Mirna :)
