Ovo je NJENA priča.
Ovo je priča jednog psa koji je svima oko sebe život ispunjavao srećom i smijehom. Njenim dvonošcima nije uvijek bilo smiješno, ali je uvijek bilo zanimljivo, neočekivano, drugačije...
Ovo je priča o Nori i o domu od kojeg je viš...
Dakle, poznato je da se ja jako bojim velikih pasa. I Moja to dobro zna. Najviše se bojim njemačkih ovčara, a bojim se i rotvajlera. Veliki su, jaki i umišljeni dok šeću sa svojim gazdama koji su uglavnom isto tako nekakvi veliki i nabiti tipovi s obaveznim debelim lancem oko vrata. Dakle, rotvajlere izbjegavamo u širokom luku. Točka.
I šta ova moja napravi? Pogodili ste. Dovede mi u moje dvorište jednu rotvajlericu. E, ako me tada nije strefilo srce, neće nikad.
Samo, ova rotica bila je potpuno drugačija od svih koje sam dosad vidjela. Ušla je polako, pognute glave, potpuno zbunjena, ko da nikad nije vidjela travu ni cvijeće ni dvorište. Kad ju je Moja otkvačila s lajne, najprije je zbunjeno stajala, pa oprezno zakoračila, polako mi prišla i jako pognula glavu.
- Hej, šta je tebi?
- Ma ništa, ovaj, zbunjena sam.
- S čim si zbunjena?
- Pa eto, hodam.
- Zbunjena si jer hodaš?
- Da, ovaj, nisam baš puno hodala.
- Odi sa mnom tu na travnjak da malo trčimo.
- Trčimo? Trčimo?
Ljudi moji, ona je tako čudno trčala kao da ne zna trčati, pa sam joj morala pokazati kako se to radi. Kad smo se pošteno izmorile – ona se puno brže umarala nego ja, dobile smo klopu i vodu, a onda smo sjele na travu da se odmorimo i popričamo.
Bila sam zgrožena kad mi je ispričala da je jako dugo imala oko vrata lanac s nekakvom žičicom koja ju je pikala kad god bi pomaknula glavu. Živjela je vezana uz deblo suhog drveta, imala je metar prostora za kretanje, i živjela je tako i ljeti i zimi. Po njoj je padala kiša, i snijeg, i sunce ju je pržilo...
- A šta si jela?
- Ljudi koji su prolazili bi mi dobacili nešto, cure iz cvjećarne preko puta su mi donosile klopu i vodu. Gazda bi došao svakih par dana, izvikao se na mene, nekad bi me udario i otišao.
- Ajme meni, strašno. Kod Moje će ti biti super, zaboravi lanac, možeš spavati tu u kućici...
- Kućici? Misliš pod krovom?
- Pa da, nego kako? Ja spavam u kući, a ti možeš ovdje. Ili spavaj na terasi ako ti više paše. I tamo imaš kućicu za skloniti se pa biraj di ćeš.
- Mogu spavati gdje hoću?
- Da, možeš spavati gdje hoćeš, osim u kući. I čuj, nemoj se ljutiti, ali daj nagovori Moju da te okupa.
- Šta je to?
E pa stvarno, jel vi možete vjerovati da postoji pas koji ne zna šta je kupanje?
Moju nije trebalo puno nagovarati, Vanna je smrdila i njoj koja nema tako osjetljiv nos kao ja. Kad ju je okupala bio je to potpuno drugi pas. Jedna prezgodna i mirisna rotica. Odlična za igru. Brzo je učila. Bila sam oduševljena s njom. Napokon netko s kim se mogu ravnopravno ganjati, netko koga ne moram paziti i skupljati okolo, netko tko ne cvili... Ma zakon. I onda sam zaključila da ti rotovi nisu tako loši. Samo neki imaju koma gazde. Za nježnu Vannu smo dugo tražili i pronašli jednu nježnu curu kojoj je njezina rotica umrla jer je bila jako stara.
Tko kaže da se bajke ne mogu ostvariti? Evo vam i foto dokaza.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
***
Nakon Vanne igrala se s rotovima ili se svadila s njima kad joj se ne bi sviđali
