Moja Nornija 🔚

14. Kokoši

Pomirile smo se. Trajalo je neko vrijeme, ali sad smo si opet dobre. Ja sam se čak trudila da puno ne kopam, bar ne tamo di se odmah vidi, samo da Moju opet ne naljutim.

I tako je, u miru i sreći, došao vikend, a mi idemo na izlet. Tooo! Opet će biti jurnjave. Njihovi prijatelji imaju vikendicu u jednom selu pored Kupe, pa će i tamo biti kupanja. A načula sam da će biti iiii... dođite bliže da vam šapnem – r o š t i lj. Nemam pojma koliko smo se vozili jer smo i ja i Maša zaspale u autu i probudile smo se tek kad su parkirali. Hej, ovdje je super: viksa je mala, drvena i na brdu pa možeš juriti okolo koliko te volja. U podnožju je cesta, a preko puta nekoliko seoskih kuća u kojima ljudi stalno žive. Prijatelji kažu da je to zgodno jer se ne moraju bojati da će im netko provaliti. Nama je to zgodno jer čujemo različite životinje, sigurno ćemo poslije moći otići u inspekciju.

Dok su se oni vani zabavljali s roštiljem mi smo trčale po bregu, a onda se u jednom trenutku Maša sjurila nizbrdo i ravno preko ceste. Ja sam se, naravno, sjurila za njom, a naši nas uopće nisu skužili. Brzo sam našla Mašu, bila je tamo odakle se čula žestoka galama jer su se kokoši raskokodakale. Uletjela je među njih i zgrabila jednu, ma trebali ste vidjeti kako je samo brza i okretna. Ja nisam uspjela zgrabiti ni jednu, pa sam samo pokupila perce. Šta? Plijen je plijen! Ponosne, pojurile smo natrag prema vikendici da se pohvalimo našima, a umjesto pohvala dobile smo jezikovu juhu. To vam je juha koja nije fina. Nemojte ju pobrkati s pilećom juhom. Ili kokošjom, koju smo mogli imati od Mašinog plijena da ovi naši nisu glupavi.

Dakle, umjesto da pohvali Mašu što se sama pobrinula za hranu Veliki joj je oteo plijen koji je i dalje kokodakao i zaputio se dolje do one kuće. Vratio se uspuhan i ljut.

- Maša, platio sam čovjeku kokoš. Do kad tako, ha? – vikao je na nju.

Htjela sam pitati di mu je onda kokoš kad ju je već platio, ja znam da mi u našem dućanu platimo šta smo izabrale i onda s tim izađemo van. Još nikad nismo platile pa otišle praznih ruku. Ovaj Veliki je stvarno munjen. Maša je uzdahnula.

- Svaki put isto.

- Šta isto?

- Svaki put se ja pobrinem za klopu i on mi ju otme i vrati. Još i plati ljudima – Maša je u nevjerici vrtila glavom.

- Ali zašto?

- Nemam pojma, kaže da sam ga opet osramotila.

- Ma ne sekiraj se, stara, bila si odlična u lovu, ko mu je kriv šta to ne kuži – nisam znala što bih joj drugo rekla jer je bila tako tužna. Ostala je bez klope i bez svog trofeja. Ja sam svoje perce uspjela sačuvati. Ono se nije ritalo i nije kokodakalo pa ga Moja nije morala vratiti.

Poslije mi je Maša priznala da kad vidi kokoš jednostavno ne može odoljeti i onda nastane cijela frka. Veliki trči za njom, izvinjava se vlasniku kokoši, vadi lovu iz džepa i poslije joj gunđa da ga puno košta. Šta je najbolje, da lovu za tu kokoš i ne uzme ju, pa tako seljaku ostane i kokoš i lova. Možeš misliti šta ju bace, sigurno si od nje naprave finu papicu. E, moj Veliki, jesi glupav. Dobro je da uopće imate šta jesti kad ti finu frišku klopu samo tako daješ okolo.

***

I sad nek mi netko kaže da je život s njom bio dosadan