Ovo je NJENA priča.
Ovo je priča jednog psa koji je svima oko sebe život ispunjavao srećom i smijehom. Njenim dvonošcima nije uvijek bilo smiješno, ali je uvijek bilo zanimljivo, neočekivano, drugačije...
Ovo je priča o Nori i o domu od kojeg je viš...
Išli su dani, tjedni, mjeseci, godine... Išla sam s Mojom u šetnje, u šoping, na more, na potok, družila sam se s Mašom i s Velikim, imala sam svoje mačore. Preko svojih leđa preturila sam gomilu gostiju od kojih je svaki nosio svoju tužnu priču. Bilo je tu mama s bebama koje su se rodile pod autima usred najgore zime, predivnih malih kujica koje su udarali nogama, pasa koje je netko htio ubiti pa su ih Moja i njezine frendice spašavale, hrpe štenaca koji su samo bačeni u neko grmlje da umru, starijih pasa koje je netko premlatio, ma bilo je svih i svakakvih.
Nekad su mi išli na živce, no onda bi si rekla: daj, Nora, šuti i trpi, vidiš kako ti je dobro u životu, da te ona nije uzela ko zna jel bi i ti bila jedna od ovih. Bilo bi i dalje divno i krasno i zabavljali bi se mi tako zauvijek da se ja nisam počela osjećati slabo. Nije mi se više baš trčalo, mislim trčala bih, ali bi se strašno brzo umorila i zadihala i dugo bi mi trebalo da se smirim. Često me bolio želudac pa sam s Mojom dijelila peptoran. Rekla je da to nije ništa strašno, da i ona ima gastritis pa si popije tabletu i onda bude dobro.
Dobro! Iako sam se umarala, još mi se išlo i tulumarilo i zezalo. Prošlog smo ljeta otišle na par dana kod njezinih prijatelja u vikendicu koja je na nekom brdu, baš onako strmom brdu pa se od terase, na kojoj smo bili po cijele dane, imaš šta penjati gore do kuće na spavanje. Jedne večeri su si na terasi napravili tulum i raspalili muziku, a Moja je vikala da stišaju jer Nora ima osjetljiv sluh i sigurno joj to jako smeta. Oni bi malo stišali, pa opet pojačali, i nije mi smetalo. Valjda mi sluh više nije tako osjetljiv. U neko doba, dok je tulum još trajao, rekla mi je da idemo spavati pa smo se popele gore do kuće i otišle u našu sobu. Ostavljala mi je otvorena vrata da mogu izaći po noći piškiti jer sam sada često piškila.
Pričekala sam da zaspi. Meni se nije spavalo. Hej, pa tulum još traje! Išuljala sam se iz sobe i vratila dolje, a ekipa se oduševila. Čula sam kako komentiraju da je Nora prava cura, a ne ko ona njezina gunđava gazdarica. Aha, jesam. Samo da mi je više snage, vidjeli bi vi šta je pravi tulum.
***
Uh, više mi se skoro ništa ne jede. Miriši meni klopa, ali kad počnem jesti brzo odustanem. Ne ide. Neki mi vrag raste u ustima i jako me muči. Boli me. Naravno, šta je Moja napravila? Odvela me Bijeloj Kuti, a ovaj je, pogađate, odmah krenuo s pikanjem. E jebem ti takav život. Priznam mu da mi je od njegovog pikanja bilo malo bolje, ali ovo u ustima je i dalje raslo. Pa me je Moja opet odvela Kuti. Koji je zakazao operaciju. Zaspala sam, a kad sam se probudila onoga u ustima više nije bilo, samo me je i dalje sve boljelo. No dobro, važno da toga više nema.
Ali, opet nisam mogla jesti. Nije išlo. Moja je stalno izmišljala neke nove papice, ali mi se ništa od toga nije sviđalo. Najdraže su mi palačinke, one su mekane i samo prođu kroz grlo. Zato mi je skoro svaki dan pekla palačinke. Njamiii.
***
Jedan dan, dok sam ja pokušavala zaspati, zazvonio joj je mobitel. Javila se, slušala, nešto pitala, a onda je prekinula i rasplakala se. Htjela sam pitati šta je bilo, ali nisam imala snage. Kad je Sin došao doma, tiho mu je rekla: - Zvao je vet. Stigli su joj nalazi. Ima rak.
Ne znam točno šta je to, ali je sigurno nešto gadno jer meni je svaki dan sve gore, a ona često plače kad misli da ju ne vidim. Tješila bih ja nju, ali sad već jedva ustanem piškiti.
***
Opet boli. Baš gadno boli. Mogu ja trpjeti, ali ovo je neizdrživo. Idem opet leći.
Ova moja ima jako tužnu facu i jako me tužno gleda. Htjela me je pomaziti po glavi, ali sam se izmaknula. Ne mogu. Ne mogu to podnijeti. Boliiiii...
Neeee, ne diraj me po glavi. Samo ne po glavi.
***
Ajme, šta mi je opet s nogom? Di je? Pa tu je, ali ko da nije. Ko da je nema. Jao!
***
Ne mogu ni ovu klopu. Ne mogu. Dobro miriši, i gladna sam, ali ne mogu. Čujem ovu Moju kako kuka da sam hodajući kostur. Znam ja to bolje nego ona. Žuljaju me kosti kad legnem. I boli. Boliiiii!
***
Ha! Odspavala sam i noga se vratila. Popela sam se na dvosjed. Moj dvosjed! Tu je najljepše. Dala mi je injekciju pa više ne boli. I tako mi se spavaaaaa...
***
Palačinkeeeeeee! Yess! Palačinkeeee. Idem se sparkirati tamo pored nje, znam da će pasti na ONAJ pogled. Hop... I tup. Ajoj. Šta je ovo? Ne mogu hodati? Zašto? Palač...
Šta je bilo, ljubavi? Ajde, ajde, idemo polako, ajde, gle palačinkica. Ajde mila, jedi.
Ne moguuu... Daj da ne boliiii...
Evo, ljubavi, evo...
Spava mi seeee...
***
Spavaj, ljubavi moja, više ne boli. Trči sada sretna u podnožju dugina mosta, trči po toj dolini sreće i kopaj, srećo, kopaj koliko ti srce želi. Tamo si opet zdrava, mlada i vesela. Igraj se sa svojim prijateljima, naći ćeš tamo Matka, Reu, Šibu, Vupi, Leu, Vannu i mnoge druge koje si u svom životu ugostila, mazila i njegovala. Trči, sunce moje, trči i igraj se s njima. A kad nešto u tebi zatreperi pa zastaneš i pogledaš u daljinu, potrči najbrže što možeš, potrči u moj zagrljaj, a onda ćemo zajedno prijeći dugin most i nikada se više nećemo razdvajati.
Volim te, srećice moja
Uživaj dok me čekaš
Tvoja Norolina
***
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Ova priča je moj spomenik Njoj. Najveselijoj, najluđoj, najzabavnijoj i najboljoj osobi koja mi je uljepšavala život više od trinaest godina. Svaki događaj u priči je istinit i ispričan onako kako bi ga, nadam se, ona vidjela i doživjela da je mogla pričati. Smijala sam se ponovno dok sam prepričavala one najzabavnije i isplakala sam more suza dok sam pisala kraj.
Norin poučak, njeno nasljeđe i trajni pečat koji je ostavila na ovom svijetu može se sažeti u dvije riječi: BEZUVJETNA LJUBAV. Nju je nesebično davala i isto je tako dobivala.
