Ovo je NJENA priča.
Ovo je priča jednog psa koji je svima oko sebe život ispunjavao srećom i smijehom. Njenim dvonošcima nije uvijek bilo smiješno, ali je uvijek bilo zanimljivo, neočekivano, drugačije...
Ovo je priča o Nori i o domu od kojeg je viš...
Srce mi se kidalo jer sam vidjela koliko se boji, mazila sam ju i tješila i govorila joj da će samo malo zaspati i onda ćemo opet ići kući. Ali kao da me nije čula, samo me je tužno gledala i drhturila. Došlo mi je da zaplačem, ali bi njoj onda bilo još gore, pa sam je samo pomazila i dala joj puse u obadva okeca prije nego su je odnijeli u salu. Dok sam čekala da bude gotovo, šetala sam po azilu i gledala sav taj jad, more tužnih očiju koje s toliko nade prate svaki tvoj pokret, a ne možeš ih sve povesti doma. Osjetila sam očaj koji kroz žicu dopire do mene i koji me je prekrio kao težak smrdljivi plašt.
Stvarno smo mi ljudi najveća gamad na planeti. Kako mogu izbaciti ova divna bića? Ako ga ne želiš, daj ga nekome tko ga želi. Ali ne, najlakše je izbaciti psa na cestu pa ako strada, nikom ništa. Ovi koji ga samo zavežu uz ogradu azila još misle da su učinili dobro djelo.
Fuj! Muka mi je.
Još mi je bila veća muka kad sam doznala kako je i kada ona došla k njima. Minijaturno štene, bačeno u snijeg usred noći! Čudo da je preživjela. Poželjela sam onome tko ju je bacio da i njega, kad bude nemoćan, isto tako bace van u snijeg i mrak. Okrutna sam? A on nije?
***
Di sam? Poznat mi je miris, ali nije onaj loš. Nisam u logoru? Probam dići glavu, ali mi se vrti. Šta su mi radili? Ajme, šta mi se vrti. Probam hodati, ali lelujam. Pala sam. A imam četri noge. Šta ste mi radiliiii? Ova Moja trči za mnom i govori: polako, polako. Ma goni se, šta si im dala da mi rade? Šta mi je to na trbuhu? Nekakva gaza. Moram to maknuti.
- Ne, Nora, ne diraj šav, pusti to – Moja čuči kraj mene.
Ali svrrrrrbiiii, moram maknuti. Opet je mučenički uzdahnula, otrčala u kuću i brzo se vratila s nekakvom mrežicom koju mi je krenula navlačiti. Samo ti navlači, začas ću ja to poderati. Pa vidla si mi zube.
Predvečer mi se prestalo vrtiti, mogla sam normalno hodati pa i trčati i onda mi je konačno dala klopu. I to finu konzervicu, a ne kekse. Njamiiii. Probala sam ju odvući u šetnju, radila sam sve ono što me je Maša naučila, ali nije upalilo.
- Ne, danas ne idemo u šetnju, moraš se oporaviti. Imaš dvorište – samo tako me otpilila. Hm, dobro, ako me ne vodiš, idem sama. Ha, ova ograda je visoka i još ima okomite prečke pa se nemaš po čemu penjati. Ali, gle, tu kod vrata ima mjesta. Samo se legnem i pretvorim u palačinku i bit ću vani.
- Noraaaaaaa!
Sad je ljuta dok trči za mnom tu po parku, a lijepo sam ju zvala u šetnju. Nikad ne sluša. Nek još malo trči, dobro će joj doći da si nabije kondiciju. Ionako samo sjedi pred laptopom i kucka. Ili telefonira. Da nema mene, ta vam nikad ne bi potrčala, vjerujte mi. Kad ide na posao, sjedne u auto i ode. Opet ne trči. Sad nek me... Čekaj, čekaj, di je sad nestala? Gle, okrenula se i maršira prema kući. Štaaaa? Zatvorila je vrata da se ne mogu vratiti. A ne, ne može to tako.
- Av av av av... vuf vuf... av av aavvv – stajala sam pred ogradom ko budala i derala se. Ona je polako, lijeno izašla i pogledala me.
- Ipak bi doma, ha? – još me provocira dok otvara vrata i pušta me u dvorište.
- Upalilo je – šapće sinu, misli da ih ne čujem, a zaboravlja da mi psi imamo puno bolji sluh nego ljudi.
- Šta je upalilo? – pita on.
- Oni savjeti s neta. Kad ti pas pobjegne, ne trči za njim, nego od njega. Onda on tebe lovi pa trči za tobom – ceri se dok pali cigaretu.
- Ajd bar netko trči za tobom – ruga joj se.
- Ma šuti ti balonjo – kao ljuta je, ali u stvari nije.
Uh, sad me opet svrbi onaj šav, moram to malo počešati.
- Nora, ne! – već viče. Ma kad je samo vidla, a baš sam mislila da sam se dobro sakrila tu u travi. Nisam, ha?
Već danima šećemo samo tu po kvartu, na lajni, a ja imam onu smiješnu gazu na trbuhu. Sram me je, drugi me gledaju podrugljivo, ali Moja stalno stražari da si to ne odljepim. Kad me odvede na čuvanje kod Velikog, i on stražari da si ne odljepim. Maša mi govori: - Ne diraj si to, može ti se upaliti rana.
- Ma od čega će mi se upaliti? Nema tu vatre.
- Joj, mala, ništa ne znaš. Uglavnom, ne diraj i gotovo. Skinut će ti kad ti sve to zaraste.
- A šta su mi radili? Zašto to imam?
- Nemam pojma, sigurno si bila bolesna.
- Nisam, bila sam prije toga potpuno zdrava, poslije mi se vrtilo i nije mi bilo dobro. Ali je brzo prošlo. Sad me samo svrbi.
- Ne diraj. Evo ti ova guma šta pišti pa se igraj – Maša mi je dobacila nekakvu zgodnu igračku koja pišti kad stisneš zubima. Bilo je zabavno, ali mi nije bilo jasno tko to unutra pišti. Pa sam grizla i kopala i još grizla dok nisam raskopala. Gle, nema nikoga. A sad više ne pišti. Pih!
Moram reći ovoj Mojoj da mi donese još takvih pištavaca. Eh, da sam samo malo bolje promislila, nikad to ne bi poželjela. Znate onu: ne poželi si jer će ti se ostvariti. A onda život dobije novu dimenziju.
Ali, polako. Prije toga... Idemo na mooooreeee! Ne znam ja šta je to more, ali svi se jako vesele, jure po kući, skupljaju stvari, pa onda je valjda nešto dobro. Probala sam i ja skupiti neke stvari koje bi mi tamo trebale, ali mi je Moja to sve uzela i rekla da ne treba. Šta? Ali treba mi ovaj štap i ova velika lopta i kadica u kojoj se brčnem kad je jako vruće. Sad ispada da meni ne treba ništa, važno da ona pakira svoje stvari ko da se nikad neće vratiti. Sebičnjača!
Spakirala si je čak i aparat za kavu jer joj „treba", pa hrpu kutija kave jer „dolje nema takve", hrpu svoje odjeće, veeeeliku hrpu svakakvih bočica i kutijica koje smrde po kemiji, a ona se s tim stalno tracka... Samo ti Nora putuj ko najveća sirotinja.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
***
Jadna Nora, ide na more bez badića, luftića i pripadajuće opreme :)
