Moja Nornija 🔚

8. Pištavci

Jesam rekla da smo često išli u šoping, u onaj dućan za koji se uvijek moram prije popiškiti jer sam jednom to išla napraviti unutra. Nije mi se piškilo, ali je kraj velikih vreća netko drugi ostavio svoj mail, pa sam mu morala odgovoriti. Moja je opet bila ljuta. A kad ti šalješ mailove je u redu? Samo jadna Nora ne smije, jel? No dobro, takvi su ljudi, nikad zadovoljni šta god mi radili.

Ali sve ostalo u tom dućanu je bilo okej, kupovala mi je klopu, grickalice, udobne ogrlice i pištavce. Ah, ti pištavci: ne može ih ona toliko kupiti koliko ja mogu rasturiti. Nisam kriva, časna riječ. Samo sam u svakom tražila tko to unutra pišti i svi su bili prazni. Ali pas se uvijek nada.

A onda, jednog dana, ona i Sin su došli doma sa, pazite sad, dva nova pištavca. Živi, krzneni i jako, jako pokretni. Konačno! Bilo je jako zabavno jer sam ih morala loviti, a oni su se mogli svuda sakriti i svuda popeti pa nije uvijek bilo lako. Nekad sam morala satima čekati da kojeg dohvatim. Tada bi nastupilo veselje, jer kako bi ga ja nosila u zubima on bi pištao i pištao i pištao... Hehe. No, sreća je trajala kratko jer su ti pištavci bili svaki dan sve teži pa ih jako uskoro više nisam mogla nositi u zubima. A osim pištanja imali su i kandže, i to prilično oštre, pa sam koji put dobila po nosu. Ništa strašno, no počela sam ih izbjegavati. Volim ja svoj nos i treba mi.

Ti pištavci su se pretvorili u dva velika i debela mačora koje ni pas puno veći od mene ne bi tako lako mogao nositi. I nisu više pištali, sad su mjaukali, vikali, mrnjaukali. Mislili su da će me tako uplašiti.

Svašta! Pa ja sam ipak potekla od šnaucera, mački moji. Mi se nikoga ne bojimo. Dobro, skoro nikoga. Osim djece-petardi bojim se jako i velikih pasa, još pamtim onog gada koji me je pričepio tamo u logoru. Zato vičem na svakog velikog psa kojeg sretnemo, baš glasno vičem. Moja kaže da se bojim njemačkih ovčara. Ne znam ja kakav je to ovčar, jel njemački, morski, obični... ali žalim jadne ovce jer ako ih ovakvi čuvaju, sigurno ne prolaze dobro.

Uglavnom, još sam joj se nekoliko puta uspjela izvući iz ogrlice kad bi sreli takvog velikog i zbrisati glavom bez obzira, a ona je trčala za mnom. Vikala je „stoj" i svašta, ali nisam luda da stanem dok je to čudovište u blizini. Pa mi je jednog dana rekla: Nora, ne možemo više ovako, sad ćeš u školu.

Ma može, samo ako se nekud ide. I tako smo krenule. Znate šta je najbolje u toj školi? Za svaku lekciju dobiješ nešto fino za klopnuti, i to ne samo od svojeg dvonošca, nego možeš nažicati i od drugih. A ja sam ipak od Maše učila žicanje. Lekcije kao takve su bile jako dosadne - sjedi, lezi, čekaj... Ma da, svašta! Onaj tamo ima bolje slatkiše nego ti, a gle onog malog zabavnog, idem se malo poigrati, jao vidi loptaaa... I tko bi onda sjedio i čekao. Probala sam ja svima njima objasniti da bi škola trebala biti zabavna jer je život jedna velika zabava, ali nisu shvatili.

Učitelj je Moju pozvao na stranu i rekao joj: Čujte, vi imate dobar odnos s vašim psom, ali ona je malo previše pomaknuta i jednostavno nije za ovo.

Ja pomaknuta? Nitko mene ne treba pomicati, sama se mičem kad god mogu. Protestirala sam što idemo doma jer je u toj školi bilo baš finih grickalica po svim džepovima i ljudi su ih dijelili čim ih umiljato pogledaš. Ali ništa moji protesti nisu pomogli.

Izbačene smo iz škole. I Moja i ja.

***

A nakon što smo izbačene iz škole, vjerovali ili ne, Nora je postala odgajateljica. O tome više u sljedećim poglavljima