Ovo je NJENA priča.
Ovo je priča jednog psa koji je svima oko sebe život ispunjavao srećom i smijehom. Njenim dvonošcima nije uvijek bilo smiješno, ali je uvijek bilo zanimljivo, neočekivano, drugačije...
Ovo je priča o Nori i o domu od kojeg je viš...
Vozimo se i vozimo i vozimo i nikad doći na to more. Srećom je i Maša sa mnom otraga pa se nadam da ćemo pričati. Ona svašta zna.
- Jesi ti bila na tom moru?
- Nisam.
- A šta je to uopće?
- Ne znam, vidjet ćemo – odgovara mi preko volje.
- Dosadno mi je – uzdišem.
- Spavaj ako ti je dosadno.
- Ali ne spava mi se.
- Ali se meni spava pa sad zašuti – Maša me ljutito pogleda i ispruži se. I ja sam zaspala, šta drugo mogu raditi u autu? Probudila sam se kad je prestalo ono brujanje. Znači, stigli smo. Dobro, i tu je dvorište, nije veliko ko moje doma, ali ajde, bolje išta nego ništa. Uh, pa tu nema fine mekane trave, sve nešto pikavo. Kako znam? Pa sjurila sam se jer mi se jako piškilo i onda me je suha travka piknula ravno u guzu. Uff! Svejedno sam odlučila napraviti inspekciju te trave, ko zna šta nas je dočekalo, već je mrak, a ljudi, kao što znamo, ne vide po mraku. Ne bi ni znali da tu ima uljeza.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Oni su se raspakiravali dok sam ja patrolirala okolo. Našla sam samo nekakve čudne stvorove s oklopom koji šeću po dvorištu i uopće se ne obaziru na mene. Zalajala sam na jednoga, ali ništa. Si ti gluh? Ej, u mom si dvorištu. Ništa. Ide ko da nisam tu. Probala sam ga maknuti, ali je samo uvukao noge i glavu u oklop pa je glumio kamen. Dobro, ako ti ne vidiš mene, neću ni ja više gledati tebe. Samo odi kud god si se uputio.
Brzo smo legli i probala sam opet zaspati, ali joj. Uho! Boliiii! Netko mi šeće po uhu. Tresla sam glavom da ga maknem, ali ništa, samo osjećam kako mi šeće sve dublje i dublje. Tresla sam i tresla dok nisam stresla i ovu Moju.
- Šta je bilo, Nora?
- Boli me uho, neko mi šeće u glavi.
- Šta treseš glavom? Imaš nešto u uhecu? Daj da vidim.
Pali svjetlo, gleda mi u uho, gleda i gleda.
- Ništa ne vidim.
- Ali boliiii, kad ti kažem da mi je neko u glavi.
- Sad ne možemo ništa, spavaj.
- Ne moguuuuu - zacvilila sam.
I tako sam se mučila do jutra. Moja i Veliki su se napokon ustali, popili svoje kave, dali nam doručak, ali nisam mogla. Boli za poludit!
- Moramo vetu – čujem Moju. – Cijelu noć je tresla glavom, nisam skoro ništa spavala.
Vetu? Vetu! Jel to Bijela Kuta? Pikat će me opet. Neeee!
- Dobro, idemo – Veliki ide prema autu, otvara nam zadnja vrata, Moja zaključava kuću. Maša je odmah skočila na zadnji sic, ja se nisam dala jer sam skužila da me vode Bijeloj Kuti, ali nije mi pomoglo. Samo su me ubacili i opet smo se vozili i vozili, dok sam ja tresla glavom ko luda.
