Moja Nornija 🔚

9. Cviljugavci

Polako je stizalo proljeće, svaki dan je bilo sve toplije, snijeg se počeo otapati, a po vrtu su počele nicati biljke. Moja je s velikim smiješkom na licu šetkala i gledala šta je gdje niklo, no u jednom trenutku joj se faca ukočila, a onda je zaurlala: - Noraaaaaa! Šta ove visibabe rade ovdje? – nisam bila blizu, ali sam mogla osjetiti kako se trese od ljutnje. Polako sam prišla i gledala okolo, ne shvaćajući šta nije u redu.

- Pa rastu valjda – rekla sam joj šokirana tako glupim pitanjem, ali naravno da nije razumjela.

- Nora, ja nisam tu stavljala lukovice – ljutito je procijedila.

Ahaaa, znači to su bile one mini loptice koje sam malo porazmjestila, složila ih je previše na hrpu i na samo jedno mjesto, tamo pred kućom, a ja ih volim imati posvuda. Samo što sam poslije zaboravila na njih, došle su zanimljivije igračke, a ove loptice su se išle sakriti od mene u zemlju i eto ih sad, postale su visibabe. Da i one veće lopte koje sam selila nisu neko cvijeće? Ako jesu, nadrapala sam. Ma, pravit ću se da nemam pojma. Dok se Moja pjenila, ulicom je prošao jedan veliki pas pa sam se brzo sjurila do ograde da mu objasnim neke stvari. Tako sam i Mojoj skrenula pažnju, a sad je urlala: - Nora, tiho.

- Ma šta tiho, pa vidiš koliki je.

Zatrčala se prema meni – da, nisam vam rekla, kad se ljuti na mene onda zna trčati, a kad idemo u šetnju se vuče pa ja moram vući nju. Čučnula je i zatvorila mi usta rukom.

- Prestani lajati, stalno laješ, susjedi će poludit od tebe – gunđala mi je pored uha. Na svojoj ogradi se pojavila stara susjeda, ona koja mi je uvijek tepala i ponekad bi mi dala neku finu šunkicu. Pogledala je prema nama i rekla Mojoj: - Pusti ju nek laje, pesi su tu da lajeju.

Aha, sad si čula. Ja sam pas i lajem, da sam pijanist bi hodala pijana. Ne, čekaj, tako se kaže za one šta sviraju, ovo su pijanci. Uh, stalno brkam. Kad sam brkata. Dakle, da sam pijanist bi svirala, ali kako to ne znam, onda lajem.

- Hvala teta Susjeda - otrčala sam do nje u nadi da će mi kroz ogradu dodati komadić nečeg finog, ali nije imala ništa kod sebe. Nema veze, bit će drugi put. Ne zaboravlja ona na mene.

Naravno da su i one veće lopte niknule tamo gdje ih Moja nije stavila u zemlju, naravno da je opet gunđala jer nije tu planirala zumbule, ali nije vikala ko za visibabe. Mislim da ju pomalo preodgajam i da ću se izboriti za odlučivanje o dvorištu. Pa nije to samo njezino.

I onda sam jednog dana dobila konkurenciju. Konkurencije!

***

Norolina

Zove me cura koju sam upoznala preko foruma kad sam na sve strane tražila savjete šta i kako s Norom. Inače vodi udrugu za zaštitu životinja.

- Stara, daj pomozi, pliz, pliz.

Njušim šta će pitati, ali se pravim blesava: - Šta je?

- Sinoć je netko u kvartu izbacio štence, sad se motaju po grmlju punom svega i svačega, neki klinci ih okolo razvlače, to ti je sve odma pored one ceste po kojoj auti jure ko blesavi, stradat će, a nemam kud s njima.

- I kako ti ja mogu pomoći?

- Imaš onu vrtnu kućicu, daj da ih maknemo pa ćemo onda razmišljati kud s njima. Ma to su štenci, brzo će se udomiti.

- Gle, T, ne znam hoće li ih moja Nora prihvatiti, znaš kako je komplicirana.

- Ma šta ne bi prihvatila štence – T je uporna.

- Dobro, dva štenca ću nekako smjestiti.

- Super, ajd me pokupi pa idemo po njih.

Aha! Zovite me optimist. Kažem dva, dobijem 6. Slovima: šest! Male buhtlice, prepune krpelja i koječega, završile su u kutiji u mom gepeku, a deset minuta kasnije Nori su oči skoro ispale od šoka. Na brzaka smo sredili vrtnu kućicu da im bude koliko-toliko udobno, Nora im je posudila jednu svoju zdjelicu za vodu, a za hranu sam žrtvovala jednu široku posudu za pečenje. Drugi dan mi je T poslala dvoje iz udruge koji su štence očistili od krpelja, naprašili ih da ubiju buhe, još dan kasnije ih je vetica nakrcala koječime, a moj život i život moga jadnog vrta više nikad neće biti isti.

***

Moja je nekud otišla, bez mene! A ne ide na posao, to znam jer se nije našpricala s onim što meni smrdi, a ona to zove parfem. Ne znam otkud joj taj naziv, to se treba zvati smrad. Ali kao što je poznato, Noru nitko ne sluša, iako ja svaki put kad se našprica prezirno frknem i odem od nje. Pa ako joj ni tada nije jasno, onda je izgubljen slučaj.

Bila sam ljuta i iz protesta sam legla na dvosjed kamo, kao, ne smijem, bar ne dok ona gleda i taman sam lijepo zaspala kad sam čula auto. Vratila se pa sam, normalno, istrčala van. Ipak sam ja pas, a ona je Moja. Volim nju, a volim i taj auto jer se s njim ide svuda di je zabavno. Izjurila sam van i stala. Prvo mi je do nosa dopro neki čudan miris, pa su mi do uha došli neki čudni zvukovi, a na kraju sam izbečila oči. Ove dvije su iz auta iznijele kutiju iz koje su dopirali ti mirisi i zvukovi, a kad su je spustile u dvorištu kutija se počela micati. Heeej! Kutija se miče, dajte ju držite, šta samo blesavo stojite i cerekate se. Lajala sam da ih upozorim i natjeram da nešto poduzmu, ali kao što je poznato... Ma neću više to ni govoriti.

Dok sam stajala očajna šta ove dvije ne slušaju, one su iz kutije počele vaditi cviljugavce: jedan, dva, tri... Šest! Šest cviljugavaca se odjednom rastrčalo mojim dvorištem, a ja sam dala gas.

- Hej, stani tamo, di ćeš? Ti, vraćaj se. Šta radiš? Ne tamo – trčala sam ko luda po travnjaku i pokušavala te divljake zadržati na hrpi, ali to vam je nemoguća misija. Njih dvije su nešto premještale po vrtnoj kućici i brbljale, a ti Nora juri okolo.

E, ali onda su im u veliku široku posudu nasule hranu, a cviljugavci su svi kao jedan dojurili i bacili se na nju. Dojurila sam i ja, bio je to malo drugačiji miris od one moje hrane pa sam morala probati. Moja kao da me je tek sad primijetila pa je čučnula i maknula me od posude.

- Gle, zlato, to su male bebice, netko ih je bacio kao što su i tebe, moramo im pomoći. Hoćeš? – pričala je i mazila me. Ma hoću, šta ne bi pomogla, ionako je dosadno, ali jel ti vidiš da oni ništa ne slušaju? Bit će tu ozbiljnog posla.

Drugi dan su došli neki ljudi koji su cviljugavce okupali – to im je bilo pametno, baš su bili prljavi, pa su im čupali krpelje, naprašili ih s nečim, a dan kasnije mi je Moja priredila najgore iznenađenje: pustila je u dvorište Bijelu Kutu. Onu istu koja je mene pipala i pikala kad sam tek došla. Lajala sam na nju, ali mi se ona samo smiješila, a laknulo mi je tek kad je rekla: - Ma neću tebe pikati, zlato, došla sam k tvojim gostima. Uh, dobro je, onda ću biti fina s tobom. Nije ta Bijela Kuta uopće loša, sva je nježna i smiješi se, samo da me ne pika. Ali je zato pikala njih. Cviljugavci su, pogađate, cvilili, ali Kuta nije imala milosti. Svakog je piknula. Onda je sjela s Mojom i pila kavu, a ja sam i dalje jurcala okolo za njima jer im uopće nisi mogao objasniti kud smiju, a kud ne smiju.

Penjali su se na terasu, išli u kuću, kopali... Kopali! Ej, to je moj posao. Jednog koji je bio najuporniji sam ozbiljno pričepila i objasnila mu da u MOJEM dvorištu JA imam monopol na kopanje. 

Jedno popodne je došla Maša vidjeti moje goste i zgrozila se.

- Ajme, koliko štenaca. Jel ova tvoja poludila?

- Vjerojatno, ja jesam sigurno. Uopće ih ne mogu skupiti, jurim po cijele dane.

- Vidim, smršavila si.

- Pa kad stalno trčim, nekad ne stignem u miru jesti.

- Zašto se uopće mučiš? Pusti ih, nek se ona brine o njima, ona ih je i dovela – Maša je bila cool.

- Ne mogu, kopaju mi po dvorištu, idu svuda, ne može to tako – uzdahnula sam i sjurila se jer je jedan od njih OPET kopao, a lijepo, dobro ne baš lijepo, ali rekla sam da se to ne smije. Morat ću im održati nekoliko ozbiljnih lekcija, dosta je ovog nereda.

***

Nori je bilo dosadno, falilo joj je akcije, pa ju je i dobila