Savršeno nesavršeni (Završena)

137. deo

Jaka kiša dobovala je po krovu automobila. Ljudi koji nisu očekivali iznenadni nalet oluje trčali su po trotoarima sudarajući se jedni s drugima, držeći bilo šta nad glavom; torbu, kesu, novine... Retko ko je nosio kišobran. Retko ko je očekivao tako naglu promenu vremena.
Čas sam skidala, čas sam vraćala prsten na domali prst. Gužva se stvorila deset minuta nakon što smo napustili bolnicu. Mora da se neću vraćati u tu kliniku jer će mi se svaki put sećanja na užasan prizor pojavljivati.
M: ,,Laura."
Svaki minut me doziva ne skidajući pogled sa mene.
J: ,,Dobro sam."
Rekla sam po stoti put. Čokolada mi je podigla šećer te više nisam osećala mučninu iako mi se sve vrtelo u stomaku.
M: ,,Odvešću te u vilu, kraći je put i brže ćemo stići. Kad nestane gužva krenućemo prema zgradi."
J: ,,Želim da danas provedem noć u vili."
Konačno se automobil ispred nas pomerio s mesta.
M: ,,Sigurna si u to?"
J: ,,To je moj dom, zašto ne bih bila?"
M: ,,Činilo mi se da ne voliš tu vilu. Pobegla si čim ti se pružila prilika."
J: ,,Pobegla sam od oca."
Prozborila sam. Obuzela me je tuga od jakih i hladnih reči koje sam izustila.
Kada stanem i osvrnem se na prošlost, shvatim da sam sve činila kako bih pobegla od njega. Sada bih da ga vratim iz mrtvih.
Naslonila sam glavu na sedište.
Mržnja u meni i dalje ratuje sa tugom. Ne mogu da zaboravim sve zlo koje mi je učinio uprkos tome što mi taj čovek zapravo nedostaje.
M: ,,Obećao sam ti da ću ti reći više o sebi danas. Nismo pričali o tome. Mogu ukoliko te zanima."
Zagledala sam se u majku sa malom devojčicom kako se kriju ispod prozračnog krova pekare. Devojčica je obrglila maminu nogu a ona je gladi po plavoj kosi smešeći se. Za samo pola minuta mogla sam da vidim posebnu vezu između majke i ćerke. Vezu kakvu ja nikada nisam imala sa svojom majkom, niti ću je ikada imati.
Ljude je moguće čitati baš kao i knjige. Neke brzo i lako čitaš, dok je neke potrebno analizirati suviše dugo da bismo ih razumeli.
J: ,,Što da ne?"