Duhovi iz prošlosti (završena)

9

- Kao i obično? - pitao je konobar Branku kada je sela za sto. Nije ništa jela ceo dan, a nije imala živaca da pravi nešto za večeru.

- Da, molim. I jednu čašu crnog vina, molim vas - možda nije trebala da pije vino na prazan stomak, ali ipak ga je naručila.

- Stiže - nasmejao se i otišao.

Bila je sigurna da je niko nije video one večeri u skladištu, ali... imala je neki čudan osećaj.

Već deset dana je bacala pogled preko ramena, gde god bi krenula. Snimak je narezala na tri CD-a i ostavila na različitim mestima. Nakon toga što je videla u skladištu, nije bila sigurna kako da se ponaša. Znala je da mora da smisli dobar plan. Odličan plan. Samo nije znala na koju stranu prvo da krene. Vremena je izgleda imala sve manje. 

I znala je da ne sme nikom da veruje, jer su svi umešani na neki način. Sa druge strane, Nenad...

Telefon je zavibrao na stolu i prekinuo je  Branku u razmišljanju. Poznanik sa MIT-a (Institut tehnologije Masačusetsa) joj je poslao email. Pre nekoliko dana ga je zamolila da joj pošalje svoj program koji služi za izoštravanje videa i slika lošijeg kvaliteta. Znala je da je njegov program par puta pomgao policiji Masačusetsa da rasvetli najteža krivična dela, od čega su dva ubistva. Između ostalog, puno vremena prošle nedelje je provela u kancelariji pokušavajući da izoštri video kojekakvim programima, a onda se slučajno setila njega.

Poslala mu je mejl, ukratko objasnila o čemu se radi i on je pristao da joj učini uslugu. Doduše video je bio sasvim solidne rezolucije, ali nije bilo zgoreg i da taj detalj pokrije, jer zbog sitnice može sve da joj propadne.

Proteklih dana je često mislila na Nenada. Nije mogla da dokuči gde je on u celoj priči. Bio je tu, a opet nije bio tu.  

Osim toga... sanjala ga je.  Svaki put kada bi se probudila bila bi besna sebe. O kakvi su to snovi bili... zažmurila je na sekund. Skoro da bi pomislila da je java, a ne san. Kao da je mogla da oseti njegovo čvrsto telo na svom dok ...

- Dobro veče,  Branka - ukočila se kada je čula glas. Glas iz njenih noćnih mora. Prelaz je bio oštar kao rez - razmišljala je o Nenadu kako se nadvija nad njom, a sad čuje Petrov glas.

Mislila je da joj se samo čini, ali onda je otvorila oči. Nije joj se činilo - Petar je stajao pored njenog stola, a na licu mu je bio prepreden osmeh.

- Da li je slobodno da se sjedne? - pokazao je na stolicu preko puta nje.

- Ne - rekla je i krenula da večera, nadajući se da će odustati, ali tada je nažalost videla da je Petar ipak seo.

- Nisam bi sumnjala da ćeš da sedneš. Zato ću ja da odem - ostavila je ubrus na sto, a zatim počela da ustaje. Morala je da ode odavde. Nažalost, Petar ju je povukao za ruku i primorao da opet sedne.

- Ostaćeš ovdje da razgovaramo - procedio je.

- Nemamo mi ništa da razgovaramo. Sve smo rekli jedno drugom -  pokušala je da izvuče svoju ruku iz njegove i opet je ustala, ali je završila kao i prvi put. Nazad na stolici. Nije hteo da je pusti, a njegova ruka je pržila njenu kožu. Odjednom se setila hotelske sobe, i svega što se desilo. Panika se polako širila njenim telom, počevši od mesta gde ju je Petar doticao. Srce je počelo ubrzano da joj kuca. 

Neće mu dopustiti. Neće dopustiti da opet, makar u mislima završi u bolnici, balansirajući na  ivici izmedju života i smrti. Svim silama  će mu se odupreti. Udahnula je duboko i naizgled mirnim glasom počela

- Pusti me Petre...

Odjednom, nije bila sigurna šta se desilo. Jedino objašnjenje je bilo da opet sanja. Ili da se nalazi u nekom paralelnom univerzumu. Nenad je držao ruku na njenom potiljku i kao kroz maglu ga je čula