Duhovi iz prošlosti (završena)

29

Par sati kasnije u Policijskoj stanici, policajci su se pitali koga su to dođavola priveli kada je sam ministar zvao i urgirao za njega. Mislili su da je neki lopov, propalitet, medjutim, zaista se ispostavilo da je u pitanju kolega.

Budža neki. Neki Božić iz Beograda. Doduše, očekivali su da počne da sipa drvlje i kamenje po njima. Ali nije. Bio je sasvim miran, činilo se čak i malo potišten.

- Možda smo se ipak zajebali. Meni se čini da smo upali u sred neke ljubavne rasprave - rekao je Derikučka svom komandiru, koji je u trenerci sedeo za svojim stolom.

Komandir je osetio jak poriv da skoči preko stola i počne da ga davi.

Ali se nekako suzdržao.

Nakon poziva njegovog načelnika, kada je čuo šta su njegovi ljudi uradili, dohvatio je prvu stvar što je imao pod rukom i uputio se ka stanici. Jedina stvar koja mu je bila na pameti je kako da ubije tog pametnjakovića Derikučku, a da se izvuče nekažnjeno. Zbog ovoga će ga suspendovati, sigurno. Ili će ga skloniti sa mesta komandira.

Isuse Bože, stvarno će ga ovaj Derikučka u grob oterati.

Čulo se kucanje na vratima i dežurni je promolio glavu
- Komandire, ovaj... kolega Božić hoće da priča sa Vama.
To je to.
Sad je najebao.
- Pusti ga unutra, nisi morao ni da pitaš.
- Ovaj.. u redu...
Kolega, čuo je samo da se preziva Božić, je ušao i seo na stolicu.
- Komandire?
- Izvolite?
- Imaš li neke rakije? - zar je moguće da ga ovo pita.
- Ne... ovaj nemam... Alkohol ne pijemo... - počeo je da se pravda, ali ga je Božić prekinuo.
- Znam da imaš, i ne brini. Tebi se neće ništa desiti. Ni tvojim ljudima. Imaš moju reč. Za ovu zbrku sam sam kriv. Niko drugi - komadiru je bilo lakše kada je ovo čuo. Božić se zatim okrenuo ka Derikučki - Zovi mi onog kolegu što sam ga opalio po nosu.

Derikučka je brže bolje izašao napolje.

- Sipaj mi rakiju jednu sad - rekao je, a komandir je skočio, otvorio registrator i iz njega izvukao flašu rakije i dve čašice.
- Simpatičan štek za rakiju - nasmejao se Božić, a komandir je počeo da se pravda.
- To samo nekad, dobio sam to za rodjendan od kolege, ručni rad.
- Moraću i ja jednu da naručim od njega. Valjda nije skup...
- A ne, ne... Napraviće vam besplatno, siguran sam...
- Platiću. Moram da ti kažem još jednom da ne brineš zbog ovoga večeras. Ako misliš da će te negde premestiti ili suspendovati samo zato što je ministar zvao za mene - od toga nema ništa, jel razumeš?
- Da... Ovaj hvala... - mucao je ovaj, još uvek zbunjen, pitajući se koliko je taj čovek blizu ministra kad tako priča.
- Ne zahvaljuj mi... - u tom momentu je u kancelaruju ušao policajac sa kojim se Božić potukao. Božić je ustao i pružio ruku ovom
- Izvini zbog nosa, nisam hteo.
- Sve ok, šefe, sve ok... I ja moram da se izvinem Vama...
- Prihvatam izvinjenje, ali samo ako me odvezeš, nazad. Do vikendice.
Policajac je pogledao komandira, koji je klimnuo, a zatim je odgovorio Božiću
- Ja sam spreman kad i vi.

**********

Pola sata kasnije, posle dve popijene rakije u stanici, Nenad se našao ispred Brankine vikendice. Policajac mu je svirnuo i odvezao se. Pametan lik neki, verovatno je hteo da upozori Branku da će imati goste.

Teškim korakom se popeo uz stepenice i pokucao.
Jednom.
Dvaput.
Dočekala ga je tišina.
- Branka! - pozvao je, ali je nije dobio odgovor.
Znao je da je besna, i znao je da je zaslužio što je rekla da ga ne poznaje. O, da... zaslužio je to žestoko.
- Branka, molim te otvori!
Sa druge strane vrata čuo je korake a zatim i njen glas
- Ko je? - nasmejao se u sebi kada je čuo njeno pitanje. Znala je ko je.
- Otvori molim te... Moramo da razgovaramo...
- Nemamo o čemu da razgovaramo - "e jebiga" pomislio je.
- Daj bar da udjem unutra, smrznuću se... Auto mi se pokvario, peške sam došao.
Ništa iznutra nije čuo. Niti zvuk. Neće ga pustiti unutra. Sranje. Nije imao kuda da ode. Auto mu je bio pet-šest kilometara dalje. Možda bi mogao da prespava u njemu pa da se ujutro vrati. Ali slaba vajda i od auta, kad nema grejanja. Ugledao je na terasi stolicu za ljuljanje i nije video drugog uzbora nego da sedne na nju i prenoći. Ona će morati da izadje kad-tad. Izgubio je pojam o vremenu, nije znao ni koliko je sedeo tamo na hladnoći, pokušavajući da se namesti i ugreje. Povremeno je ustajao je i šetao ne bi li se ugrejao, ali kako je počelo smrznuće se jer noć praktično još nije ni počela. Biće još hladnije.
- Sranje al je hladno... - rekao je, kad su se vrata iza njega naglo otvorila.

Branka je stajala ispred njega, ogrnuta nekim dugačkim vunenim džemperom. Kosu je skupila u pundju na vrh glave. Bila je prelepa. I bila je besna.
- Ah, oprosti...Jadan ti, Božiću... Zaboravila sam da u Španiji nije ovakva klima, tamo si pobegao, zar ne?
- Ok. Zaslužio sam to... - tiho je rekao, a toplina je počela da ga obliva od samog pogleda na nju.
- Udji. Možeš se ugrejati i prespavati u gostinjskoj sobi. Sutra ujutro ideš. Očekujem neke goste.
"Kakve goste?" pomislio je, ali nije izdržao da to i ne upita. Makar se smrzao do kosti, neće dati drugom muškarcu da joj pridje.
- To tebe ne zanima. Ujutro ideš.
- Branka...
- U kuhinji imaš hrane, ako si gladan. Tvoja soba je uz stepenice levo - pogledala ga je i nastavila - Nisam toliki nečovek da te ostavim da se smrzneš napolju.
Okrenula se i otišla u fotelju koja je bila pored kamina, i počela da čita neku knjigu. Nenadu nije bilo do jela, ali je seo za barski sto u kuhinji i to samo da bi posmatrao Branku. Čitala je u tišini i povremeno otpila malo vina iz čaše koja se nalazila na stoliću pored. Bila je tako lep prizor, sklupčana u fotelji pored kamina. Bože, kakav je on kreten bio. Kako je mogao da toliko zezne stvari sa njom.

- Branka... - mogao je da joj kaže.

- Rekla sam ti da ne želim da te slušam. Bar ne sad - odgovorila je ne gledajući u njega.
- Kad onda?
- Verovatno nikad - rekla je nonšalantno - Ako ćeš nastaviti sa pričom, ja idem da spavam.

Kada je zaklopila knjigu i krenula da ustaje, Nenad ju je zaustavio.
- Ne. Idem ja. U redu - pokunjeno je ustao i krenuo uz stepenice ka sobi.
Branka je gledala u njegova široka ledja. Kada je nestao sa vidika i kada je čula da je zatvorio vrata svoje sobe, spustila je knjigu u krilo. Nije znala šta da radi.
Na pamet su joj pali njeni razgovori sa Kristinom. Kada su bile same dugo su pričale. O svemu što im se dogodilo. Kristina je kroz priču nekoliko puta provukla Nenada. Pričala je o njihovom detinjstvu i pričala kako se uvek brinuo za nju. Kada je Vukašin nestao i par godina kasnije kada se ona udala, Nenadu je posao postao skoro sve. Rekla je da sigurno zna da bi reagovao da mu je rekla za Miroslava. Njena je greška što nije rekla. Svesna je bila da je uprskala stvar.
- Da mogu samo da vratim vreme - rekla je Kristina - sve bih drugačije uradila. Stala bi pred njega i rekla mu da volim Vukašina. Ovako... sada sam srećna, ali mnogo je vremena izgubljeno. I to je ono vreme u kome smo mogli biti srećni. Svi. Vreme brzo prolazi Branka. Prebrzo. A srce teško zarasta.

Pretpostavljala je Branka šta je ovim rečima Kristina htela da joj poruči.

Jeste, pobegao je daleko od nje. Ali... vratio se i pronašao je čak ovde.
A ona ga voli toliko da bi mu oprostila. I oprostiće mu. Ali ne odmah.
Zadubljena u svoje misli, ušuškana u fotelju kraj kamina Branka je polako utonula u san.

Osetila je lagan dodir i čvrste muške ruke kako je podižu sa fotelje. Prepoznala bi taj dodir svuda. Nenad ju je nosio uz stepenice. Nije htela da mu do do znanja da se probudila, samo je dopustila da je nosi. Na kraju, spustio ju je u krevet i pokrio je, a zatim je osetila da je seo pored nje. U tišini ju je nežno dirao po kosi. Par puta joj se učinilo da je čula uzdah, ali nije bila sigurna. Napokon, toliko tiho da ga je jedva uspela razumeti, čula je Nenadov glas
- Oprosti mi... Tako sam zajebao stvar. Nisam pobegao od tebe, pobegao sam od sebe... Mislio sam da zaslužuješ boljeg od mene. Ali gde god da sam otišao, ti bi bila u mojoj glavi i u mom srcu...

Osetila je lagan poljubac u kosi, a zatim čula kako se on udaljava u pravcu vrata.
Nije više mogla da izdrži a da ne pogleda u njegovom pravcu, a nije ni mogla da priča od knedle u grlu. Njen glas nije zvučao kao njen kada ga je zazvala
- Nenade...
Zastao je na vratima i okrenuo se. Dugo su se gledali u polumraku, boreći se sa osećajima. Gledali su se, dok napokon ona nije progovorila
- Dodji...
- Branka... - nije bila sigurna da li je njegov šapat bio pun agonije ili pun olakšanja.
- Samo lezi pored mene.

Nenad je pustio je bravu koju je grčevito stezao u ruci i krenuo prema krevetu, moleći Boga da je ona svesna svojih reči.
- Lezi i zagrli me...
I tako je i uradio. Očajnički je grlio je Branku celu noć. Možda će ipak sve biti u redu.

- Volim te... - prošaputao je i poljubio u kosu - Izvini...

- Volim i ja tebe... Kretenu jedan... - odgovorila mu je ona.

**********

😘