Duhovi iz prošlosti (završena)

18

Jedina svetlost koju je videla kada je otvorila oči je bila svetlost lampe na drugom kraju sobe. Kroz prozor koji je bio naspram nje, videla je da će uskoro zora.
Ili da će pasti mrak.
Nije mogla da oceni, bila je nekako mamurna i omamljena.

Ležala je na mekanom krevetu i mirisnoj posteljini. Bilo joj je tako udobno i lepo, da nije htela da se pomeri.

A onda... Onda se setila svega... Miroslava, šamara, USB-a, njenog bega... To ju je paralizovalo.

Gde se nalazi? Ko ju je oteo? Ako su oni ljudi sa kojima je Miroslav saradjivao...
Ako su saznali da ima snimak? Onda... Mogla je samo da moli Boga...

Negde iza sebe čula je da se vrata tiho i polako otvaraju. Počela je da paniči. Došli su po nju. Čvrsto je stisla oči i odlučila da se bori do poslednjeg daha ako bude trebalo.
Čula je korake koji su bili sve bliži i bliži. Zaustavili su se pored kreveta. Strah joj se skupio u grlu i na tren je prestala da diše. Čula je nečiji uzdah, i na momenat je pomislia da je to ona uradila, ali ne... Od tišine u sobi zujalo joj je u ušima. Bila je napeta kao struna i čekala je samo momenat da počne da se brani.

Ali taj momenat nije došao. Oni koraci, tiho kako su došli, ako je moguće - još tiše su se udaljili.

Par sekundi nakon toga, vrata su se zatvorila a Kristina je odahnula.

Nisu je dirali. Bar za sad.

***

Zatvorio je vrata za sobom tiho. Igra je počela i imao je puno posla. Ali pre toga je trebalo da reši još par sitnica. Obratio se momku koji su bio ispred vrata i čuvao stražu.

- Neka dodju do mene oni što su je doveli. Pet minuta - i produžio je do svoje radne sobe. Znao je da ne treba ništa drugo da kaže. Takodje, znao je da će se momci pojaviti za manje od pet minuta u njegovoj radnoj sobi.

On im je bio sve.

Niko nije smeo da ga ljuti i da mu staje na žulj. Ustvari... Niko to nije hteo, previše su mu dugovali. Previše je učinio za njih.

Ušavši u radnu sobu, produžio je do šanka. Bio je prinudjen da sipa sebi viski, jer nije više imao Mitrove rakije. U zadnje vreme je često pio. Pio je jer je bio napet, sada kada se vrteška počela okretati, morao je da sve korake da odigra kako treba. Morao je da ih dovede na bezbedno. Jer pitanje je trenutka kada će na ulicama izbiti rat. Kad će Vukojevićeve šahovske figure koje su godinama pažljivo postavljane, početi da padaju.

Sada kada je video Kristinu u njegovom krevetu bio je mirniji. Ostalo je samo da joj objasni...

Tiho kucanje na vrata ga je prenulo iz razmišljanja.

- Napred!

Dva visoka momka, obučena u crno ušla su u prostoriji i stali jedan pored drugog. Po njihovom stavu je osetio da su nervozni. Nisu znali zašto ih je zvao kod sebe.

- Tražili ste nas - rekao je jedan od njih.

Okrenuo se polako, odmakao od šanka i seo za radni sto.

Kao i uvek, kad bi seo, pogled bi mu pao na dve uramljene slike koje su bile na stolu.

Na jednoj su su momka, u uniformama, nasmejani, nesvesni šta ih sve čeka u budućnosti.

A na drugoj njegova ljubav. Ona zbog koje je sve ovo uradio. Ona koju je sve ove godine štitio i gledao iz daleka, krišom.

-Otkud joj masnica na obrazu? - pitao je svoje momke.

-Ja sam sedeo u kombiju ispred kuće, šefe, nisam ništa video - rekao je jedan i pogledao u "kolegu" pored sebe.

-Ja sam video - rekao je drugi, mršteći se - Bio sam sakriven u dvorištu. On je došao kući, pijan. Ona je bila u kuhinji, napao ju je. Ošamario je. Prilično. Mislim da je uhvatio za kosu i udario o kuhinjski element. Nisam siguran. Zateturala se i zamalo pala. On je posle otišao i nastavio da pije.