Duhovi iz prošlosti (završena)

12

"Hvala Bogu" pomislila je Tina kada za zazvonilo za kraj trećeg časa. Inače je volela da predaje, i sa nekim razredima je ostajala u učionici čak tokom malog i velikom odmora, ali ne na njenu inicijativu. Djaci su je voleli i imala je interesantan način pristupa njima kao i gradivu koje treba da im predoči.

Ali danas... Prvi čas kod četvrtog četiri? BIli su nemogući, kao i uvek.
Razred sastavljen od dece dece advokata, političara i tajkuna to jest kriminalaca. Svi zajedno. Mislili su da su najjači, da im niko ništa ne može. Jer zaboga, ako ne dobiju ocenu koju oni hoće...
Roditelji će doći u školu, direktor zove nastavnika koji je "pravio" problem oko ocene i onda on mora da prepravi ocenu. Takva je "procedura". Svi profesori kojima je zapalo da predaju ovom razredu imaju problem. Sada će ga imati i ona. Nju direktor do sada nije zvao na razgovor, ali osećala je da sada hoće.

Živan Popović, koga su svi zvali Pop, jer niko nije smeo da ga zove Živan, je bio više nego nemiran tokom ovog časa. Pričao je glasno, razgovarao mobilnim, gurao sto, škripao stolicom, smejao se. Može mu se, tata mu je kriminalac.
On je već izjavio da mu škola ne treba, jer tata je bez škole uspeo da napravi biznis, zašto bi se onda on mučio da uči.

Polako je koračala ka zbornici, ne razmišljajući o gotovo sigurnom pozivu direktora, nego o onome što je čeka kod kuće.
U zadnje vreme je bilo nepodnošljivo. Miroslav je bio nemoguć, a sve zbog toga što ga je pitala odakle mu ruž na kragni, kada se vratio iz jedne noćne smene. 

"Čestitao sam koleginici rodjendan! Ti misliš da te varam!? Veruj mi, da te varam, ti to ne bi primetila! Zato što si hladna frigidna kučka"

Odustala je od dalje rasprave, ali je njegov bes zbog njenog pitanja ostao. Danima joj je prebacivao kako mu neveruje, kako on to nije zaslužio od nje...
A znala je...
Ona je čula i znala sve...

- Koleginice Simonović? - podigla je glavu i videla ćelavog i zajapurenog direktora - Dodjite kod mene u kancelariju.

Dok je direktor izlazio iz zbornice, brišući ćelu belom maramicom, koleginica ju je sažaljivo pogledala

- Četvrto četiri? - upitala je, a Tina je samo klimnula glavom - Ko je u pitanju?

- Živan. Isterala sam ga sa časa.

- O Bože! Ne mogu da zamislim šta je sve radio kad je tebe uspeo da izbaci iz takta. Da mi je samo da maturiraju i odu.

- Doći će drugi, još gori. Svaka generacija je sve gora.

- Slušaj... - pogledala je Tinu, a zatim oko sebe da vidi da li je neko od kolega blizu  - Zajebi malog šupka Živana! Svi znamo da je Bajićka dobila premeštaj zbog njega i njegovog tate. Izvini se, opravdaj mu čas i spasi sebe bede.

Tina je začudjeno gledala koleginicu, prvi put za sve ove godine rada u kolektivu je čula da ona tako govori. 

- Ozbiljno. Čuvaj posao. Ako treba nekad da prećutiš, prećuti.

- Imaću to u vidu - rekla je Tina i ustala - Idem. Ne vredi odugovlačiti.

- Zapamti šta sam ti rekla.

Tina je klimnula i krenula polako ka direktorovoj kancelariji. Pokucala je na vrata kancelarije direktorove sekretarice i nakon što je čula prigušeno "Da" ušla je unutra. Tamo je sedela Rajka, direktorova sekretarica i pogledala je sa sažaljenjem u očima

- Udji mila, sedi, sad će direktor.

Tina se okrenula i videla Živana kako sedi u fotelji. Mali kabadahija je sedeo kao da je posedovao čitav svet i pri tom se zlobno smeškao. 

- Živane... - pozdravila ga je i klimnula je, a zatim se smestila na slobodnu fotelju. Rajka je bacala poglede ka njoj ali nije ništa htela da kaže zbog Živana. Nekoliko minuta je vladala je neugodna tišina, koju je prekidao sam zvuk mljackanja žvake koji je dolazio od Živana. Kada je telefon zazvonio, Rajka se javila bez reči, slušala sagovornika i rekla "Došla je", a zatim "U redu". Kada je spustila slušalicu, rekla je