Duhovi iz prošlosti (završena)

23

Za oca je ionako nije bilo briga, ali nije mogla da dopusti da Petar padne a da to ona ne gleda iz prvog reda. A ako ostane ovde zatvorena, od gledanja iz prvog reda ništa neće biti.

Već je pao mrak kada se Branka išunjala kroz prozor svoje sobe. Sa sobom je ponela samo ključ od stana koji je našla u svojoj torbici u sobi u kojoj su je smestili. Kretala se u senama i izbegavala obezbeđenje koje se nalazilo na svakom koraku. Nije znala gde se nalazi, ali znala je da više ne može tu da ostane. Morala je da bude napolju. U susret joj je dolazio jedan lik iz obezbeđenja i ona se zavukla između borića da bi ga izbegla. A on je baš tu stao i zapalio cigaretu. Sjajno, sad će morati da čeka da on ode. Nije smela da napravi ni najmanji šum.

Kada se vratila u sobu nakon svađe sa Nenadom, bila je toliko rastresena da nije zatvorila vrata za sobom. Sela je na krevet i razmišljala.
O svom životu, o Petru, o Nenadu.
O Vukašinu i Kristini, ponovo.

"Život je vreća puna govana" konstatovala je.

Nije znala koliko je tako sedela, možda pet minuta, možda pedeset, kada je čula korake u hodniku. Prišunjala se vratima i čula kucanje, otvaranje nekih vrata a zatim Vukašinov i Vladin glas.

-Poslao sam ih u skladište i u Vukojevićeva dva stana. Ovi su u Vujasinovićevoj firmi, već pet sati češljaju papire.
-Koga su uhvatili? - čula je Vukašina.
-Vukojevićeve ljude, bar ove bitnije. Našli su robu. U skladištu je pun kamion.
- A Miroslav?- tiše je upitao Vukašin.
-Njega i Vukojevića nema. Pobegli su u zadnji čas.
-Sranje! - opsovao je - Njih dvojica neće biti zajedno. Tražite ih.
-Javiću ljudima na terenu. Ja se moram pojaviti tamo za koji sat.
-U redu. Uzmi crveni dodž pik-ap i idi. Pre toga svrati do Nenada i Branke, ostali su u radnoj sobi. Ja dolazim ubrzo, samo da smirim Kristinu. Posle možeš ići.
-Dogovoreno.

Ponovo je čula vrata i korake koji se udaljavaju. Ovo joj je šansa da pobegne.

Lik iz obezbeđenja je bacio cigaretu dvadeset centimetara od njene noge a zatim je ugasio. Udaljio se u pravcu kuće. Branka je sačekala još malo, a zatim se uputila ka parkiranim automobilima. Još samo da nađe crvenog dodža pik-apa u mraku i da se nekako sakrije u njega.

Pola sata kasnije, dok se krila u zadnjem delu pik-apa pokrivena nekom ceradom, čula je Vladin glas, razgovarao je sa nekim iz obezbeđenja. Prišao je autu, upalio ga i krenuo.
U tom momentu se zapitala jel baš morala ovo da radi... Jebiga, sad je gotovo.

Vožnja je trajala oko pola sata. Auto se zaustavio i Vlada je izašao iz auta. Kada je procenila da je bezbedno i da se ništa okolo ne čuje, polako se izvukla ispod cerade i provirila. Bila je ispred zgrade u kojoj je radila. Polako, da je niko ne vidi, iskočila je iz dodža i krenula ka svom stanu. Plan je bio da ode po dokumenta koja je imala, da uzme svoj pištolj i da se vrati ovde.

Kada je Vlada vidi, već će biti kasno da je opet vrati u Vukašinovu kuću. A oni će već primetiti da je nema.

Trebalo joj manje od pola sata da stigne do stana. Utrčala je u zgradu, a zatim otrčala na drugi sprat. Otključala vrata stana i ušla unutra. Taman kada je prolazila kroz dnevnu sobu, i samo što je upalila svetlo, neko ju je uhvatio za vrat i pribio uza zid.

-Vidi, vidi... Ipak nisam pogreši'a što sam se sakrio ovdje.
Ovo je bio glas iz njenih noćnih mora.
- Pa gde si ti meni Brankice? - okrenuo je Branku ka sebi i stegao joj grlo, dok je drugom rukom zarobio njene ruke iza leđa.
-Pusti me... - nekako je uspela da izgovori.
-Neće moć'. Niko me neće tražit' ovdje, tako da mogu na miru da se igram sa tobom - nakezio se Petar.
Panika joj se širila po celom telu. Nije smela da dopusti da doživi reprizu one strašne noći.

-Jesam li ti nedostajao, ljubavi? M?- pokušao je da je poljubi, ali ona je čvrsto stisla svoje usne.
Odmakao je se malo od nje, a lice mu je poprimilo zverski izraz.

-Ne sviđa ti se, a? Više ti se sviđa kad te onaj pandur ljubi, a? - dreknuo je i udario joj je glavu o zid.
-Da - izdahnula je, trpeći bol.
-Kurvo! - viknuo je i pustio joj vrat, zamahnuo rukom da je ošamari. Iskoristila je to što je malo popustio stisak, otela se u gurnula ga, a zatim svom snagom udarila kolenom u međunožje.
Znala je da ovo Petra neće skroz onesposobiti, ali morala je da stekne bar malu prednost.

-Jebem ti sve! - dreknuo je i pustio je na sekund, a Branka je to iskoristila da se da u beg. Njen cilj su bila ulazna vrata i taj plan je za malo uspeo.
Petar se brzo oporavio od udarca, i posegnuo je za njom hvatajući je za kosu. Suze su joj krenule od bola koji je osetila, ali nije htela da se preda.
Boriće se do smrti ako treba.
Osećala je bakarni ukus krvi u ustima i žestok bol u temenu. Suze su pretile da joj pođu na oči ali nije htela da odustane. Sad ne sme da odustane.
Okrenula se i zadala mu jedan precizan udarac u nos. Čula je krckanje i Petrov jauk. Pustio joj je kosu i uhvatio se obema rukama za lice, koje je bilo umrljano krvlju.

-Kučko! Sad ćeš mi platiti! - krenuo je ka njoj a sa divljačkim izrazom u očima. Okrenula se i potrčala ka ulaznim vratima, ali se na pola puta sudarila sa nekim. Snažne ruke su je obmotale i bila je na korak od toga da počne da vrišti, kada je čula poznat glas iza sebe

- Jesam li ja tebi rekao Vukojeviću, da ću ti polomiti i ruke i noge budem li te video da se motaš oko Branke?
Pogledala je gore i videla Vladino ozbiljno lice, a onda i iza sebe. Nenad je stojao na sred hodnika i gledao u Petra.
- Vodi je napolje - rekao je Nenad i Vlada je zbunjenu Branku istog momenta povukao u hodnik zgrade, gde ju je predao Vukašinu.
-Šta... - Branka je htela da pita šta on radi tu, ali Vukašin ju je prekinuo.
-Pssst - rekao je - Ako me vidi prepoznaće me, a nećemo da se to desi, zar ne?
Kada su izašli ispred, videla je jedan policijski auto, i čula još jedan da stiže. Vukašin je malo podigao obod kačketa, pogledao u nju i rekao 

-Napravila si čitavu pometnju. Nenad je poludeo kada je video da te nema - odmahivao je glavom smeškajući se - Ja sam moram da se gubim, a ti budi dobra i slušaj bar jednom. Sedi ovde i čekaj da Nenad dođe. Ne mrdaj dok on ne dođe po tebe. Ok?

Samo je klimnula, a on ju je brže bolje predao policajcu koji je bio pored auta.

-Čuvaj je. Životom.
-Ne brini - ovaj je odgovorio, gledajući u Vukašina kao u Boga.

Nakon par sekundi, Vukašin je nestao u mraku. Još jedan policijski auto je došao, a onda i hitna pomoć, a medicinski tehničari su odmah krenuli ka Branki.
Nakon desetak minuta, dok su joj još ukazivali prvu pomoć, Branka je videla Nenada i Vladu kako izvode Petra iz zgrade. Imao je lisice na rukama i izgledao je prilično prebijeno. Izgubila ih je iz vida u gužvi, koja se odjednom stvorila.

Kada su je tehničari sredili i udaljili se, na momenat je htela da ustane da potraži Nenada, ali se setila Vukašinovih reči "Ne mrdaj dok on ne dodje po tebe".

I tako je sedela na zadnjem sedištu policijskog auta. Sedela, čekala i posmatrala gužvu oko sebe - auta, ljude koji su se okupili i novinare koji su čekali da baš oni budu ti koji će objaviti "najnoviju vest".

Nije ni bila svesna da je zadremala, kada je osetila blag dodir po obrazu. Otvorila je oči i ugledala Nenada. Sedeo je pored nje i posmatrao je. Nije mogla da pročita izraz na njegovom licu. Nije znala šta da mu kaže.

- Budalo jedna - napokon je progovorio, i prekinuo tišinu - Budalo moja.

***