Duhovi iz prošlosti (završena)

6

"Kakvo sranje" pomislio je Nenad. Mrzio  je da radi izveštaje na kraju meseca. Statistika. Šta je u stvari statistika - tačan zbir netačnih podataka. Eto šta je. Uglavnom je imao neslaganja, pa je karikirao, ovde oduzimao, tamo dodavao. 

- Presipanje iz šupljeg u prazno - promrmljao je.

- Jesi li rekao nešto, dušo? - upitala je Radmila kroz otvorena vrata.

- Ne, ne. Pričam sam sa sobom - rekao je udubljen u tabele.

- Rano je Nešo da pričaš sam sa sobom. To obično rade ovi pred penziju - nasmejala se.

- E, Radmila, Radmila! I osećam se kao da sam pred penziju...

- Hoćeš li da ti  tvoja Rada donese jednu kafu iz bifea?

-Može Rado, ruke ti se pozlatile.

Čuo je da je Radmila ustala i izašla, a on je u ostao u tišini da radi. Izgubio je pojam o vremenu. Nije on bio za ovo, pobogu, kao da je administrativni radnik. On je bio čovek od akcije. Daj mu teren i biće srećan. Kada je sledeći put podigao pogled, kafa je bila na stolu. Nije ni čuo Radmilu da je ušla i ostavila je. Znala je ona i razumela savršeno sve, nije htela da ga prekida. 

Zastao je u pola kucanja jer mu se učinilo da čuje korake kroz otvorena vrata. Neko je dolazio, hodnikom su sve bliže odzvanjali zvuci nečijih štikli. Ne nečijih, poznavao je taj ritam. Branka je prolazila pored njegove kancelarije. Uvek bi se pravio da je u poslu i nije gledao ka njoj. Zvukovi njenih štikli bi utinuli a on je nakon toga svaki put  zažalio što nije podigao pogled. 

Sada, nije bilo tako. Prekinuo je sa poslom i uporno gledao u pravcu hodnika. Hvala Bogu pa je Radmila ostavila vrata otvorena da napravi malo promaje, prokleti majstor za klime nikako da dodje.

Nije je video od one noći kada ju je pijanu odneo u stan. Koraci su se približavali, a on je sa nestrpljenjem čekao da je ugleda. 

A sada je bila tu, naspram vrata njegove kancelarije. Okrenula je glavu i pogledala u njega. Na trenutak je zastala i pogledala u njegovom pravcu. Tim krupnim zelenim očima, njemu nedokučivim. Nije znao zašto je toliko želi. I zašto je toliko mrzi. I zašto joj se toliko divi.

Začudio se kada je video kako je danas obučena. Obično je to bilo formalno oblačenje, ali ipak dovoljno da zagolica maštu, da pomisli kako bi bilo da te cigaret pantalone ili suknju polako svlači niz njene duge noge. Ali  danas je obukla farmerice i bledo rozu košulju. Izgledala je kao... kolačić.

- Nenade - klimnula je i pozdravila ga, čime ga je iznenadila. Nikad ga nije pozdravljala po imenu. Nikad mu se nije prva javila.

- Branka - otpozdravio je.

I samo tako, kao da se ništa nije desilo, produžila je dalje. Ustao je sa namerom da krene za njom, da je zove da se vrati. A šta bi onda radio? Ponudio je kafom? Dobro se sećao kako se njihova prošla kafa završila. Ćaskali bi? Ne. Oni ne ćaskaju.

Možda bi je pozvao, zatvorio vrata tiho za njom. Možda bi uronio prste u tu plavu kosu. Prsti su ga svrbeli od želje da oseti tu...

Iz fioke radnog stola se začula iritantna melodija. "Neee sad..."  zaronio je lice u šake. Ipak morao je da se javi, to je bio telefon "specijal". Na njega je dobijao informacije od doušnika. Hteo je da ga ignoriše i da nastavi da mašta o Branki, ali možda je nešto važno u pitanju.

- Molim? - javio se mrzovoljno na nepoznat broj.

- Gde si, care!? - čuo je otegnut glas Ćose, jednog od njegovih doušnika.

- Evo. Šta ima? - Nenad je ustao i zatvorio vrata od kancelarije.

- Ništa posebno. Samo da ti javim da sam čuo da crnogorci hoće da prodaju neku robu. Ne znam šta je u pitanju, ali kasnije ću saznati šta je i kad će biti primopredaja.