Duhovi iz prošlosti (završena)

24

Bila je skoro pretučena i iscrpljena. Sedeo je pored nje dobrih petnaestak minuta na zadnjem sedištu auta i posmatrao je. Pokušavao je u glavi da složi sve što je saznao zadnja dva dana. Kako su se upleli u sve to i postali kolateralna šteta. Zapitao se koliko je još bilo ljudi oko njih za koje nije znao, a da su povezani sa Duhom. Razmišljao je o tome kako da je izgrdi zbog toga što je pobegla onako, praktično Petru u ruke. A opet, znao je da je on jedan od razloga što je pobegla. On i njegovo ponašanje.

Poludeo je kad je shvatio da je nema. Zamolio je Vukašina da mu pokaže gde je njena soba, da ode kod nje i izvine se. Jer bio je kriv, duboko je bio svestan toga. Da bez vike i galame nekako sve reše. Da je onda zagrli i poljubi. Ma samo da je oseti uz sebe.

Otišao je i pronašao praznu sobu. Obavestio je Vukašina i odmah su na kamerama videli šta je uradila.

- Pametna ova tvoja Branka – rekao mu je Vukašin dok je okretao Vladin broj.

- Nije moja – odgovorio mu je. A zatim tiše dodao za sebe, iako ga Vukašin ne bi ni čuo jer je već ispostavio vezu sa Vladom – Nije još.

U sebi je molio je Boga kao nikad do tad, samo da je nadje negde... a dobro su pretpostavili da je otišla u stan. Molio je Boga da bude sve u redu. A za njega je bio horor ono što je zatekao. Branka krvavog lica kako se bori da pobegne od Petra. Kroz glavu su mu u sekundi proletele slike koje je video onomad u Brankinoj radnoj sobi. Slike nje posle izliva Petrovog besa. Silovane, pretučene.

Nije mu bilo dobro. Mrak mu je pao na oči. A mogao je da samo da zamisli u kakvom paklu se nalazi ona, proživljavajući iznova blizak susret sa bivšim verenikom. Ipak, bio je ponosan na nju. Smogla je snage da ga onesposobi dovoljno i bio je siguran da bi uspela da pobegne Petru.

Kad je Vlada izveo nju iz stana, on se u potpunosti posvetio Vukojeviću. Udarao ga je gde je stigao, i svakim udarcem je bio svesniji da to neće biti dovoljno da mu vrati za njegov zločin učinjen prema Branki. Vlada ga je jedva odvojio od njega.

Pitao se šta će ona sad misliti o njemu.

Pitao se kako će se osećati kada čuje da je njen otac ostao bez firme i svih nekretnina, i da duže vreme neće izaći iz zatvora.

A najviše od svega pitao se, da li će mu oprostiti što joj nije verovao.

Pomazio ju je nežno po obrazu, a kapci su joj zatitrali. Otvorila je oči i pogledala oko sebe. Pogledi su im se ukrstili.

- Budalo jedna... – prošaputao je – Budalo.

Branka je ćutala i gledala u njega.

-Jesi li dobro? - upitao je - Da li te boli puno? - primakao se i pažjivo je zagrlio.

Ona se na par sekundi ukočila u njegovom zagrljaju i Nenad je na momenat pomislio da je pogrešio što je to uradio. Ali nije. Uzvratila mu je zagrljaj i počela da jeca.

- Ššš... nemoj plakati. Sad ti ne može ništa.

- Tako sam... se uplašila - govorila je kroz suze.

- Dobro je, hajde smiri se - tešio ju je Nenad, nespretno.

- Izvini, molim te... Nisam trebala da pobegnem, ali bila sam tako ljuta na tebe. I na sve... - jecala je u njegov vrat.

- I ja sam kriv - rekao je. Malo se odmakao i uhvatio je za obraze - I ja sam kriv što ti nisam verovao. Oprosti i ti meni - poljubio je Branku u čelo i opet je zagrlio.

- Šta će se sada desiti? - tiho ga je upitala.

- Sada idem da te smestim da spavaš, pa ćemo videti.