Istorija ljubavi: Izgubljena na kocki ▪︎završena ▪︎

13. ' Danas sam se oženio i ispunio svoj cilj,imam Ninu Vasić. '

Sišli smo u vrt,sve je bilo lepo spremljeno. Došao je matičar i počela je ceremoniju. Kuma mi je bila Anđela a Lazaru je kum Aleksa.

Taj dan će mi ostati u lepom sećanju. Uveče,dok sam skidala venčanicu,primetila sam da Lazar stoji na vratima i posmatra me.

- Što stojiš tu? Uđi. - rekla sam.

- Neću,umorna si. Treba da se odmoriš i da spavaš. - rekao je.

- A šta ćeš ti? - upitala sam.

- I ja ću spavati. - rekao je on.

- Pa hajde onda uđi,ne ujedam. - rekla sam i nasmejala se.

- Ti ćeš spavati tu. - rekao je on.

- A ti? - upitala sam zbunjeno.

- Biću u drugoj sobi. - rekao je on.

- Ali ovo je tvoja soba. - nastavila sam ja kao malo dete.

- Nema veze,biće meni dobro i u drugoj sobi. - rekao je on poljubivši me u kosu pa je otišao.

* Lazarova perspektiva *

Sedim u radnoj sobi i pijem viski. Danas sam se oženio i ispunio svoj cilj,imam Ninu Vasić. Ono što je osamnaestogodišnji Lazar zacrtao, dvadesetpetogodišnji Lazar je ispunio. Ali taj osamnaestogodišnji Lazar nije znao mnogo stvari,između ostalog i šta je to ljubav. Za njega je bilo važno da ide u provod,na dobre žurke,da ima dobar auto i devojku koja ' puca '. Posle svih tih lakih devojaka i ispunjenih hirova,našao sam onu pravu. Ali sad kad sam je našao,kad je zvanično moja žena,ja se plašim. Ona mi je sad kao porcelanska lutka. Ono što me dodatno plaši je to što je trudna. Ovo je jedina šansa da imamo dete. Iako nije moje,njeno je,raste u njoj i deo je nje.

Par dana nakon venčanja smo otišli u Novi Sad. Lazar tamo ima jednu kuću,manju od one beogradske ali dovoljno veliku. Dani su mi prolazili mirno i lepo,posvetila sam se pisanju nove knjige,šetala i upoznavala grad. Bila je već pozna jesen ali nije bilo toliko hladno. Lazar i ja smo često šetali  uveče.

Nešto što mi je bilo čudno je to što ni posle skoro tri meseca braka, Lazar ni jednom nije spavao zajedno sa mnom. Preko dana je sve u redu,normalno pričamo,udovoljava mi dobar je prema meni. Međutim,čim dođe veče, on se nekako povuče,bude odsutan.

Dvadeset osmi decembar,taj dan će mi ostati u sećanju,moj život se nekako ponovo promenio. Tog dana je bilo tri meseca kako smo u braku a ujedno sam ušla u peti mesec trudnoće. No, nije to po čemu ću pamtiti taj datum.

- Lepotice moja,šta radiš? - pitao je Lazar kad sam se javila.

- Ništa, gledam neku seriju. Što? - uzvratila sam.

- Ja ću doći za sat - sat i po. Ti se spremi. Idemo da se prošetamo a posle idemo da proslavimo zato što si već tri meseca gospođa Lukić. - rekao je on na šta sam se ja tiho osmehnula.

Ni sama nisam znala zašto ali nešto mi je govorilo da treba lepo da se sredim. Našla sam jednu rolka - haljinu u nežnoj puder boji. Ona je takva da prati liniju tela i kad sam je obukla,lepo se ocrtao moj trudnički stomačić. Uzela sam crni kaput i crne čizme,kosu sam uvila u blage talase. Toliko sam se nešto bila zamislila da nisam primetila kad je Lazar uopšte došao kući. Trgla sam se kad sam osetila njegovu ruku na mom stomaku.

- Kad si ti došao? - upitala sam.

- Ima jedno deset minuta. - rekao je on.

- Kako te nisam čula? - uzvratila sam.

- Ne znam, kako ste vas dvoje danas osim što ste lepi? - pitao je on ostavljajući sitan poljubac na moje teme.

- Dobro smo,evo vidiš,mama se lepo obukla za to lepo mesto. - rekla sam uz smešak.