Istorija ljubavi: Izgubljena na kocki ▪︎završena ▪︎

15. ' Ne zovi me tetka. '

Za tih par meseci Lazar mi je postao drag i mislila sam da i ja njemu nešto značim ali očigledno nije bilo tako. On je još uvek onaj klinac kome je cilj bio da se osveti Srđanu. Sigurna sam da ga je posmatrao,znao da živi u Novom Sadu i zato smo često šetali centrom. Cilj mu je bio da pokaže Srđanu da je bolji od njega i da je na kraju ipak dobio mene. Nije se bunio oko razvoda,samo me je pitao da li je to moja sigurna odluka? Razveli smo se sporazumno i poklonio mi je stan gde bih mogla živeti sa detetom ali ja tamo nikad nisam otišla.

' A i ti me iznevjeri.' - čujem pesmu nekoga ko prolazi pored mene. Rekla sam sebi da ću biti jaka ali ne vredi. Jedna suza klizi niz moj obraz.

Već tri godine se nisam čula sa Lazarom,na neki način mi je i krivo. Ne znam,možda smo mogli biti srećni zajedno. Čestitao mi je rođenje sina. Čula sam samo da je otišao u Ameriku kod svojih.

- Seko,seko,Maksim je pao. - iz misli me prekida glas mog mlađeg brata.

-Pa za šta ste vi tu? - malo sam viknula pa mi je bilo i krivo.

- A zašto si ti tu? - ubacila se moja mlađa sestra.

-Dobro Nađa u pravu si. Noa izvini,nešto sam se iznervirala. - rekla sam i poljubila ih.

- Mamice,zašto si tužna? - kaže mi moj mali Maksim koji mi prilazi i stavlja svoju malenu ruku na moj obraz.

-Da vidim,gde si se udario? - pitam ga.

- A nisam, Maki doblo. - kaže on.

Uzmem ga u krilo i poljubim ga.

-Deco,hoćemo na sladoled? - upitam ih.

- Nismo deca za tebe. - odgovara mi Nađa.

-Ti mala,nemoj da izmišljaš. Starija sam od tebe 18 godina. Kako si se rodila presvlačila sam te i čuvala i ti sad nešto kao raspravljaš sa mnom. - kažem, a ona počinje da se smeje i trči. Ja krenem da je jurim a Noa i Maksim sa mnom.

Pored mog Maksima, Noa i Nađa su mi takođe dve svetle tačke u životu. Često sa njih troje odem u park i divno se provedemo. Drago mi je što imam tako veliku porodicu i što uspevamo da se održimo na okupu.

- Eno ga uka Mata sa Dimom. - kaže Maksim i počinje da trči.

- Ne Maksime, on se zove Džim. - ispravlja ga Nađa.

- To sam i rekao, Dim. Ne ispravljaj me tetka. - Maksim to kaže Nađi kad hoće da je iznervira.

- Ne zovi me tetka. - ljutito će Nađa.

- Ali si mi tetka. - odgovara Maksim.

-Dobro je vas dvoje,nemojte se više svađati. - pokušavam da ih smirim.

- Reci mu da me ne zove tetka. - žali se Nađa.

-Hajde Maki,poslušaj mamu,nemoj Nađu zvati tetka. Poigrajte se vi malo sa Džimom dok ja popričam sa Matejom. Može? - upitam ali njih troje su već na travi i igraju se sa malim francuskim buldogom.

- Kako si Ninuška? - upita me on dok sedamo na klupu.

-Dobro sam,što pitaš? - na pitanje uzvratim pitanjem.

- Čini mi se kao da si plakala. - kaže on i stavlja ruke na moje obraze.

-Nemoj Mato,molim te. Pričali smo o ovome još pre Maksimovog rođenja. Mi se znamo od detinjstva i volim te stvarno ali isto kao što volim mog Filipa. Maksim je poslednji muškarac kojeg sam zavolela. Molim te da više ne načinjemo tu temu. - rekla sam i lagano ustala sa klupe.

Znam da me voli više od drugarice,baš onako kako je njegov tata voleo moju mamu.Imala sam potpunu podršku porodice što mi je najvažnije. Kada sam saznala da nosim dečaka,nisam razmišljala ni sekund,znala sam da će se ponovo roditi Maksim Vasić.