RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje VII

Truckanje školskog kombija, koji je Zitu i još tri učenice, po kazni, vozio na plantažu kafe, i sitno poskakivanje na neudobnom sedištu vozila iz prošlog veka doprinosilo je pojačavanju boli koju je osećala u leđima i zadnjem delu tela. Sedela je na pretposlednjem sedištu, sama, i zamišljeno gledala kroz prozor, ne obraćajući pažnju na ostale, kao da je sama u vozilu. Obod velikog šešira i mnogo pudera skrivali su modricu na licu, ali i Zitinu zabrinutost. Problem sa upravnicom trenutno je bio rešen, no ono što mu je prethodilo bilo je mnogostruko teže i plašilo ju je. Cele noći oka nije skolopila pokušavajući da pronađe neko rešenje, međutim ništa pametno joj nije padalo na pamet.

Čavrljanje devojaka koje su skupa sedele ispred nje remetilo joj je misli i išlo na nerve i zato se usredsredila na uporne pokušaje jedne muve zunzare da izađe napolje kroz zatvoren prozor. Lepršala je providnim krilima i tvrdoglavo udarala o prozorsko staklo tražeći izlaz. Na trenutak je počela saosećati sa muvom, na neobičan način povlačeći paralelu između njih dve - obe su se nalazile na mestu na kome nisu želele biti i obe su uzaludno trošile energiju tražeći put ka slobodi. Možda iza tog stakla i nije ono za čime su obe tragale, ali odustajanje i mirenje sa postojećom situacijom, očigledno, nije bila prihvatljiva opcija ni za jednu od njih dve. Zita se pridigla i otvorila prozor želeći da insektu podari slobodu. Poterala ju je rukom van, razmišljajući kako bi bilo lepo kada bi se našao neko ko bi njoj otvorio prozor kroz koji bi odlepršala na neko bolje mesto, tamo gde bi pronašla sebe i bila ono što zaista jeste u duši.

Uprkos jačini svog karaktera i sposobnosti da se ne prepušta slabostima osetila je potrebu da sa nekim popriča, za nekom lepom rečju koja će joj podupreti poljuljano samopouzdanje. Stalno je slušala kako prava i istinska ljubav može ojačati čoveka i dati mu snagu da prevaziđe i nemoguće... Pomislila je na majku i osetila neodoljivu želju da je čuje. Izvadila je mobilni iz torbe i okrenula njen broj. Javila joj se nakon petog zvona:

„Zita, ima li nekih problema?", začulo se hladno pitanje koje je Ziti zazvučalo tako ledeno kao zveckanje kockica leda u čaši... a njoj je trebala toplina. Prošlo joj je kroz telo poput palminog ulja... sa istim efektom, bezukusno i otužno.

„Ne, majko, nema nikakvih problema!", odgovorila je prkosno, žaleći što je poželela da joj čuje glas.

„Nego?"

„Pomislila sam da bi volela da me čuješ pošto, očigledno, ne želiš da me vidiš... Dva meseca sam ovde, nijednom me nisi posetila..."

„Ljuta sam na tebe!", začulo se iz slušalice. „Obrukala si nas, još celo selo bruji o tebi, nazivaju te svakakvim imenima..."

„Briga me!", rekla je Zita tiho, kontrolišući glas. Nije želela da njen razgovor čuju devojke u kombiju, a ni da pokaže majci koliko ju je pogodilo to što joj govori. Kako jedna majka može biti ljuta na svoje dete?! Gde je ono o čemu joj trube u školi: majka te razume, majka te voli bezuslovno - bez obzira na sve tvoje osobine, majka ti je najveći prijatelj... Izgleda da postoji više vrsta majki... njena nije pripadala toj o kojoj su govorili sa strahopoštovanjem. „Ne zanima me šta govore i šta misle, meni, nebitni ljudi!"

„Ali mene je briga! Smeju nam se iza leđa... Treba li da te podsećam čija si kći?!"

„Ne, ne treba! Ali... čini mi se da bi tebe i oca trebalo podsetiti na istu stvar!"

„I dalje si drska i bezobrazna! Zita, dozovi se pameti! Treba li ti nešto?"

„Ne!", odgovorila je gutajući razočaranje.

„U redu! Onda bih te zamolila da se kasnije čujemo... Došla su ti braća, postavljam ručak..."

„Baš lepo!", izgovorila je Zita oporo. „Pozdravi ih i podseti da imaju sestru!", dodala je i brzo prekinula vezu, ne želeći da čuje majčin komentar za koji je sa sigurnišću znala kakav bi mogao biti.