RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XII

Utrčala je u sobu i odmah se uputila ka svom toaletnom stolu. Bez reda je počela otvarati fioke - prvu, poslednju, pa opet prvu, drugu... - iako je znala gde se tačno nalazi ono što traži, od nervoze nije mogla da pogodi pravu. To što je tražila nosila je uvek sa sobom, u kutijici pudera koji nikada nije koristila, a kada je bila kući, ostavljala ga je u pretposlednjoj fioci. I sinoć ga je tu stavila nakon što se povratila od one teške rasprave sa Raulom. Kada je napokon otvorila pravu fioku i ugledala crnu pudrijeru, na trenutak je stala, osećajući nemoć u rukama, plašeći se šta bi mogla saznati, a onda ju je dograbila, otvorila jednim potezom i ceo sadržaj kutije nestrpljivo izručila na sto. Ružičasti prah razleteo se na sve strane, podižući mirišljavi oblačić. Prstima obe ruke prebirala je po puderu, rasterujući ga po stolu, sve dok nije pronašla karticu mobilnog telefona. Podigla je do usana i dunula u nju nekoliko puta tražeći pogledom svoj telefon. Bio je na noćnom ormariću... vibrirao je i svetleo. Skoro da je preletela prostor do njega, dograbila ga i otvorila zadnju stranu i ne primetivši da ima poziv. Izvadila je svoju karticu i umetnula onu koja je bila skrivena u pudrijeri, jedva pogodivši ležište. Sa strahom je ponovo pokrenula sistem, obavijena najcrnjom slutnjom, prisećajući se reči onogo ko ju joj je dao:

„Sakrij je i proveravaj svaki dan. Javiću se porukom kada sve bude gotovo, i ako sve bude teklo po planu. Ne odgovaraj na poruke i ne koristi karticu u bilo koje druge svrhe. Zita, svoje sam ispunio, na tebi je da se držiš dogovora i ispuniš svoje obećanje... Koliko god da ti je teško, to je jedino rešenje za sve!"

Sa nadom i zebnjom zurila je u ekran, nije bilo nove poruke... nema je već godinu i po. Poslednju je primila onog dana kada je ostavila Tilu u porodilištu. Zamućenog vida gledala je u nju. Samo dve reči - zakasnila si - tako proste, tako jednostavne, a u sebi su nosile svu težinu njenih grešaka, sujete... njenu strepnju, njenu patnju... i prekor, i osudu... Još nije ispunila dato obećanje, a možda je sada kasno za sve.

Podigla je pogled sa ekrana i zagledala se u svoj odraz u ogledalu koje je stajalo na noćnom ormariću. Sopstveni lik učinio joj se nepoznatim. U njemu više nije bilo ničega njoj svojstvenog ni prepoznatljivog, ničega što je podsećalo na onu Zitu od pre dve godine. Podsvesno se zapitala koja je prava - ona devojka od ranije, puna energije, prkosa i snova, ili ova očajna žena u koju sada gleda. Mrske su joj bile obe. Mrzela ih je jer su obe ubile onu pravu.

Da bar one večeri nije sišla da se vidi sa Kruzom...

***

„Kruz je dole?! Šta hoće?!"

„Zaista ne znam... Verovatno je došao da vidi kako si?!", Lorenca je dobrodušno slegla ramenima.

„Isuse, što si naivna!", frknula je Zita zbacivči pokrivač sa sebe. „Koga je danas briga za nekoga? Za mene, za tebe...? Došao je iz nekog drugog razloga!"

„Možda mu se sviđaš... Hi, hi, hi...", zakikotala se Lorenca. „Uh, šta bih dala da sam na tvom mestu!... Tako je zgodan, muževan...", oteo joj se čežnjiv devojački uzdah s usana.

„Ali nisi!", narugala joj se Zita, idući ka kupatilu. „Hajde ne balavi, nije zlato sve što sija!", dodala je prisećajući se njenog i Kruzovog susreta u klubu. I ona je tada pomislila isto što i Lorenca sada... i mnogo više od toga - učinio joj se drugačijim od svakog koga je do tada poznavala, učinio joj se lepim iznutra, a ne spolja.

Fizički je bio prosečan, po njenim kriterijumima (nisu je privlačili ni previše lepi, ni previše zgodni mladići), ali ono što je zračilo iz njega bilo je iznad svakog proseka. Te večeri on je zračio specifičnom energijom... Sve na njemu bilo je obavijeno plaštom privlačnosti, poput magneta, i plaštom različitosti od drugih mladića sa kojima se sretala. Udvarao joj se - žena zna kada se to događa i kada to nije samo puko nabacivanje - na poseban način... Njegov pogled, njegov osmeh, harizma... sve je nekako bilo drugačije, uzvišeno... sve do trenutka kada se učinio da je ne poznaje... Valjda se pokajao što joj je pomogao. „Sići ću za pola sata!", rekla je nabusito, terajući iz misli to kobno veče koje ju je i uvalilo u probleme.