RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje XIV

Iako je bila otvorila usta da pozdravi najstarijeg od istih, glas joj je zamro u grlu. Stajala je šokirana saznanjem, širom otvorenih usana, nesvesna svog pogleda zalepljenog za momka koji je stajao u dovratku. Ugledavši ga, sećanje na onu noć u klubu, vratilo joj se u potpunosti a sa njim i čudan osećaj. Osetila je isto što i tad - neobičnu povezanost sa njim, privlačnost, magnetizam... Kao hipnotisana zurila je u njegovo markantno lice, usne, neobično svetle, duboke, oči... Sve isto kao kod Kruza... a drugačije. Uprkos šoku koji je doživela, dobila je želju za neobuzdanim smehom, koji se počeo vrtložiti negde u stomaku, zbog komičnosti situacije u kojoj se našla. Isuse, kako sam mogla znati!, pravdala se sebi, jedva se suzdržavajući od smejanja naglas.

„Kruz, bio bi red da nas upoznaš sa gošćom", dubok glas muškarca, koji joj je bio najbliže, presekao je neprijatnu tišinu i skrenuo Zitin pogled prema Kruzu.

Na Kruzovom licu lebdeo je osmeh... i oči su mu se smejale. Očigledno, cela situacija ga veoma zabavljala. Prostrelila ga pogledom obuzdavajući iznenadni poriv da mu priđe i raspali šamar, pitajući se šta je razlog njegove igre i zašto joj je prećutao istinu. On je, još sinoć, znao da ga je zamenila sa bratom blizancem. Proterala je iz misli svoju iznenadnu želju i donela odluku da ničim ne pokaže da je dotiče to što je uradio, kao ni to što je ponovo srela... Njega.

Isuse, kakva zbrka!

Još je bila u šoku, ali kockice su se slagale same od sebe... i sada je sve jasno videla, kao da je iznenada skinula nekakvu koprenu sa zenica. Spoznala je šta je to što ju je zbunjivalo u komunikaciji sa Kruzom, privlačilo njemu i istovremeno odbijalo; zašto je njegov pogled budio trnce u nedrima, a već sledeći ih gasio kao kad ledenom vodom prelijete tek razgoreli oganj; zašto joj je prilikom svakog susreta, u trenu, bilo krivo, priznala je sebi, to što je ne prepoznaje, a već u sledećem svejedno... Sve je to bilo samo zato što Kruz nije On... a jeste On... Podsvesno ih je upoređivala - na njima je sve bilo isto, a potpuno drugačije - zapanjujuće identični... i potpuno različiti! Ponovo je podgušio smeh i išao je pod ruku sa znatiželjom kako će na njeno prisustvo reagovati zlatnooki jer u njegovom pogledu, u tih nekoliko sekundi dok su zurili jedno u drugo, pročitala je da ju je prepoznao, ali i iznenađenje. To saznanje podjarilo je njenu radoznalost još više jer, izgleda, Kruz se zabljavljao ne samo na njen, već i na bratov račun.

Zitine povezano-nepovezane misli prekinuo je Kruzov glas:

„Naravno", rekao je gledajući u Zitu koja je na trenutke delovala potpuno odsutno. Nije to promaklo njegovom oku, inače i prirodno sklonom a i istreniranom da uoči ono što malo ko može, zato i jeste završio vazduhoplovnu akademiju kao najbolji u klasi. „Zita...", obratio joj se i sačekao nekoliko trenutaka da se ona usredsredi na to što on ima da kaže. Nastavio je tek kada je uhvatio njen pogled koji je, nekako, obigravao oko njegovog tela, kao da želi zaviriti unutra, ispod kože. „Gospodin ispred tebe je moj brat Magnus, Tesin suprug i otac Lukasu i Markosu", pokazao je rukom na dečake koji su radoznalo piljili u nju. „Nero i Bruna su takođe njihova deca. Dva puta blizanci... Neuobičajeno, zar ne?!", nasmejao se potpuno opušteno, očigledno zabavljen situacijom. „Ali, uveravam te, ništa čudno za našu porodicu jer... ono tamo nisam ja, već moj brat blizanac - Raul", pogledao je u pravcu vrata, a ona nije odolela da ne prati njegov pogled. „...Zita je devojka o kojoj sam vam pričao", Kruz je završio je svoj mali monolog koji je ličio na ekspoziciju neke drame, a ona je iznova ukrstila pogled sa NJIM... sa Raulom, pitajući se šta je zaplet.

Kažu da osim čulne postoji i emocionalna percepcija svega onoga što opažamo okom, uhom, dodirom. Raul... odzonilo joj je u glavi i podsvesno je povezala značenje imena sa ličnošću čoveka koji ga je nosio. Pristajalo mu je - stabilan, ozbiljan, odgovoran, brižan, velikodušan i... veoma emotivan. Zabeležila je negde u podsvesti.