RAUL - Igra ćutanja, 2. deo (izdata, decembar 2022.)

Poglavlje X

Emotivno iznurena Zita je jedva imala snage da ode do kupatila gde se još jednom ispovraćala - samu žuč, jer drugo i nije imala šta da povrati, pošto u danu za njom samo je doručkovala, i to vrlo slabo.

Ovo je kraj, pomislila je pljuskajući lice hladnom vodom ne bi li se povratila. Kraj mojih snaga. Potpuno sam iscrpljena. Ne mogu više da se borim.

Malo je nedostajalo da sedne nasred kupatila i preda se slabosti koju je osećala u celom telu kada se začulo Tilino kenjkanje. Njen glas je prekinuo Zitino samosažaljenje i po ko zna koji put je digao, poput feniksa iz pepela, iako je u tom trenu mogla da se opkladi da niko, na čitavom svetu, nije u bezizglednijoj i bezizlaznijoj situaciji. Trgla se i brzo izašla iz kupatila plašeći se da je u sobu ponovo došao Raul, po dete.

Ono što se dogodilo te večeri bilo joj je potpuno strano, nikada se nije ponašao tako, i sada nije znala šta još može da očekuje od njega. Mogla bi da izgubi mnogo više od onoga što je već izgubila, iako se već nalazila na samom dnu - bez ljubavi, bez ičije podrške, bez posla, bez sigurnosti, bez slobode, bez perspektive... Sve što je imala, bili su samo njeno dete i problemi. Danima se samo pravi hrabrom i jakom, nehajnom i ponositom, jer pokazivanjem onoga kako se stvarno oseća moglo je dodatno da je sunovrati, i mimo dna, i ne samo nju... Odavno se ona odrekla svog ega, jer je shvatila koliko ju je mnogo koštao u životu. I sa sopstvenom sujetom se odavno obračunala, tako da ništa više nije moglo lično da je ugozi, niti povredi... sem tog nesnosnog straha da nepovratno ne izgubi Tilu ili... Stresla se. Ne! Samo Tilu! Već se dobrovoljno odrekla onoga ko ju je voleo, to je bila cena njenog nepromišljenog ponašanja, time se odrekla i sebe, ali nije mogla da prihvati da izgubi dete, na bilo koji način.

U sobi je zapahnuo neprijatni miris bljuvotine koju tepih još uvek nije upio, ali to se moglo uzeti za miomiris u odnosu na smrad koji je obavijao njen život. Videvši da Raul nije u sobi donekle joj je smirilo nerve i želudac. Zaobišla je mrlje na tepihu i prišla nosiljci u kojoj je ležala devojčica, polusnena-polubudna, verovatno uznemirena njenim nemirom... jer, kažu da u ranim godinama života postoji jaka telepatska veza u odnosu majka-dete, ona koja datira još iz povezanosti u utrobi, koja oslabi ili se izgubi tokom života u zavisnosti od okolnosti u kojima dete odrasta.

Uzela ju je i privila sebi na grudi, a zatim legla na krevet uprkos snažnoj potrebi da potrči i ode daleko od mesta svog poraza, da nestane sa lica zemlje, sa Tilom u naručju. Al' jedno su bile želje, stvarnost je bila sasvim nešto drugo.

Neko vreme je samo mirovala prislonivši usne uz dečiju glavicu, kako bi Tila ponovo zaspala, stišavajući srce i osluškujući tišinu koju je remetio tek poneki zvuk noći koji je dopirao kroz otvoren prozor. Posmatrala je blede senke koje su titrale na zidovima sobe, obasjane slabom svetlošću lampe i punog meseca. U svakoj je videla bauka odavno nadvijenog nad njenim životom. Nebrojeno puta one su bile jedini svedoci njenih gorkih suza ljubavi i kajanja iako je pokušavala da ih zadrži kako bi plakanjem u sebi kaznila sebe, jer te neisplakane bolele su mnogo više. Često nije uspevala... kao ni sada.

Rasplakala se... al' ovog puta ne zbog kajanja, ne zbog straha... Ovog puta plakala je samo zbog sebe.

Pred očima su joj počele prolaziti slike kao na starom filmu, gde slika povremeno iskoči pa deluje kao da je iseckan. To se njeno biće branilo od slabosti tako što je mozak iz filma prošlosti isecao slike kojih nije želela da se seća jer njen život je bio školski primer dihotomije, podeljenosti na dva jednaka nepreklapajuća dela. Ono što je bilo deo jedne polovine nikako nije moglo biti deo druge, i obrnuto. Jednu od njih činili su Tila i Raul, a drugu sve ostalo. Jedna od njih bilo je nebo - danju osunčano, noću ozvezdano; druga je bila crna rupa, veća od Sagitarijusa A* - usisavala je i svetlost i zvezde, ostavljajući oko sebe pustoš.